Lagana šetnjica kroz blokove numeracije bliske brojevima 40 i 60. Odjednom se kroz vazduh promoli zajednička himna samostalnih preduzetnika i Kineza u tuđini. Začuše se alarmi plastičnih četvrtastih budilnika poređanih po obodu novobeogradskog buvljaka.

Ako si imao (ne)sreću da se obreš na toj glomaznoj pijačnoj strukturi – buvljaku – znaš da je jedini instinski indikator njegove blizine zvuk budilnika rasprostrtih po plastičnim mušemama i kartonskim kutijama, uz diskretno brkatu prodavačicu koja se nadvija nad takvom improvizovanom tezgom. Periodično pištanje krajnje jednolične i iritantne frekvencije jeste nepogrešivi putokaz ka tom svetom mestu gde možeš kupiti zvonce za bicikl, dihtung za frižider, minobacač korejske proizvodnje ili neobjavljeni doktorat iz genetskog inženjeringa. Međutim, alarmi su samo mamac i imaju za cilj da mušteriju prizovu do prave premije tezge, a to je kamen za pete. Da, uređaj kojim krvnički trljaš suve otvrdnele tabane je primarni artikal najveće beogradske pijace. Manji kamen, veći kamen, manje rapav, više rapav, mirišljav poput rumunskog kuma ili neutralnog mirisa, ako misliš da možeš da izabereš, zajebao si se. U ponudi je jedan jedini model kamena, veličine i oblika sapuna, bele boje. Na tebi je samo da kažeš koliko ti komada treba. Ako nosiš tašti u poklon, da ispadneš džek, uzećeš makar još jedan. Pa nek ide život, samo jedan imaš. Kupovina kamena je uvertira u sve ostale, ozbiljnije kupovine koje će uslediti. Kao što je pljeskavica u tortilji završni pečat buvljačnog bivstvovanja, tako je kamen inicijator uspešnog cenjkanja i probiranja.

Da se vrši istraživanje tržišta na potezu buvljak-Piramida, došlo bi se do zaključka da su budilnici i kamenje za pete najneophodnije potrepštine urbanog čoveka, tik pored hleba i vode. Da l’ su Beograđani baš toliko predani higijeni donjih ekstremiteta, ili gaje latentan fut-fetiš, jebati ga, ne znam. Ali činjenica je da se kult kamena za pete usadio duboko u temporalni režanj žitelja. Novi zakoni, komunalna policija i slični dušmani polako prečišćavaju predvorje buvljaka. Sve je manje kamenja i budilnika, pa nauči da ceniš napore one šačice Romulanaca koji ti omogućavaju da svako jutro ustaneš na vreme, lepih i sastruganih peta.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Sendviči, grickalice, pečeno pile, slaninica i luka. Drevni običaj iz vremena kad se putovalo magičnim železnicama Jugoslavije u kušet kolima. Spakuješ torbe i decu, uzmeš platu i kreneš put morske obale na sedmodnevni provod radničke klase, a kući te čeka regres kad se vratiš.

Destinacija neko od radničkih letovališta, Hrvatska ili Crna Gora, svejedno je jer te na stanicama čekaju isti likovi. Uzvikuju „slobodne sobe“, „prenoćište“ i slično, vode te u poludovršene kuće sa sobama pretrpanim starim nameštajem, podaleko od mora. Jebiga, jeftinoća, a pijaca blizu lako se kupi paradajz.

A usput, u vozu, otimačina za mesto pored prozora. Tamo gde je ona tacna na podizanje na koju majka stavi kariranu krpu pa preko nje izvadi neku kesu i onda celo pile. EJ! CELO PEČENO PILE! Čerupanje mesa, prstima, četnički, masne ruke brišeš o sedište zelene boje (crvena su bila u prvoj klasi, tamo nema radnika), a mati te hrabri da samo ručkaš. Dug je put, tek sutra stižemo ako ne bude odrona na pruzi.

Ej kako su ti pilići bili ukusni.

Preuzeto sa http://vukajlija.com