Тада сазнајеш да си, док си студирао и кувао сам себи, заправо могао да запатиш свакакве болештине, ниси се хранио здраво и право је чудо да си још увек жив, јер ако и ниси умро од нездраве хране, успут си могао небројено пута да погинеш.
Ти: (пржиш шницле)
Она: Јаоооо! Па шта си наљољао толико уље, ’оћеш да умремо од холестерола?!
Ти: …
Ти: (одокативном методом посолиш јело из сланика)
Она: Аман, човече, па шта солиш толико?! То се стави на врх кашичице!! (проба) Па ово не мож’ да се једе!
Ти: …
Ти: (сецкаш саламу, трудиш се да режњеви буду што тањи — види се Тутурутовица кроз сваки)
Она: Ма, шта сечеш толике пањеве?! Јесам ти стопут рекла да се укус осећа само на површини језика?!
Ти: …
Ти: (укључујеш пећницу на 220)
Она: О, боже! Па, нећу да топим руду, човече! Смањи то на 180!
Ти: (киптиш од беса, бацаш јој тигањ са врелим уљем у лице, док она вришти и држи се за очи одрубљујеш јој главу ножем и убацујеш је у пећницу, посолиш по свом укусу и одврнеш на 250 °С, па одеш у ресторан да једеш натенане)
Preuzeto sa http://vukajlija.com