Rečenična konstrukcija u kojoj veznik dobija glavnu ulogu, a imenica ispred može samo da mu se sagne.

Znači, nemmmmmaaaaaa. Niks. Fin.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Penzioneri sa slabom cirkulacijom i old skul debelim džemperom, koji na +30 ne sede na klupici u hladu – već na suncu.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Nafurani kuvarski blejač koji banjava ljudima na kafanu i osoblju konstantno kenja kako sve rade pogrešno i kako se sprema po Interkontinentalima i kako su oni svi bezvredni paramecijumi, a on jedini ume da skuva pilav. I to im soli kao na finjaka, uz fabrički ugrađen pederski smajli. Sve se snima i prikazuje kao Paklena kujna.

Dakle ovaj nadobudni drkoš, obučen ko protojerej-ninđa jebeni, sedne za sto, dobro se nakusa sopstvenog ega i počne da spava u mozak, počevši od menija. Gde vam je ovo, šta vam je ono, kakav vam je ovo nož, dođite samo čas još nešto da vas pitam, jeste li vi konobar ili kelner? Previše soli – nedovoljno bibera! Gde je moj hosenfefer??

Slušam kako onim svojim drkadžijskim nazalnim glasom sipa mudrosti nesrećnim konobarima i kuvaricama, šatro da im pomogne da poboljšaju posao, a u stvari gleda da ih izjaše ko u finalu rodea, uništi im ono malo “ja”, istranžira volju za životom i natera ih da se nagutaju iste, čime se gledanost bustuje sto posto, reko piplmetar.

Snimam kako samozadovoljno drvi, keca pomoćnicu kuvarice, koja ionako neprijavljena radi od jutra do sutra za neku bednu crkavicu kojom izdržava dvoje dece i muža alkosa. “Kakva vam je ovo konkavna daska za sečenje”, “Po čemu je brrrrule dobio ime, ne znate, baš me čudi”. Pederski smajli opet. Gledam ga i slušam, mahinalno stežem pesnice i zube, i poželim da ga oplajpičim teflonskom dvajesosmicom za palačinke po ćeli, a onda mu facu nabijem u ključajući potaž od šampinjona sa teletinom, a kao prilog mu surduknem kelerabu u prkno.

Uh, što bih voleo da neko tom bradičastom gomnaru zaprži čorbu, da se tako izrazim, kupio bih takvu epizodu na DVD-ju, pa i uz prašak od 12 kila ako treba, bilo bi jače od onog kad Kojot trti Trkačicu.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Žena, lik i naličje Pavla Vujisića (Tajsona takođe) u svakom pogledu.

Uglavnom je možete naći po birtijama, u službi konobarice, al’ za razliku od drugih ugostiteljskih radnica nju niko ne zove Mala, jer je poslednji nesretnik koji je to izgovorio završio na urgentnom sa teškim prelomima i hematomima po glavi.

Njena uža specijalnost je naplaćivanje crta i izbacivanje pijanih mušterija iz kafane, što kroz vrata, što kroz prozor, sve u zavisnosti od pesme, dal’ ju je pogodila ili nije.

Takođe, Tajsonka može da popije i do tri kile Vinjaka, pa nije preporučljivo stajati za šankom i nazdravljati sa njom, a kamoli takmičiti se u brzom ispijanju žestokih pića.

Tajsonke su do pre 60 godina bile veoma poželjne žene, jer su prema tvrdnji naroda imale jake kukove i mogle da rađaju gomilu dece. Takođe su bile sposobne da cepaju drva, žanju žito, itd.. Sa razvojem mehanizacije, televizije, pornografije i smanjivanjem obima ženskog donjeg veša, Tajsonke postaju neprivlačne i život ih baca u svoje ralje, što bi se reklo, promašile vek u kome će se roditi.

Tajsonke nemaju dece, pa je velika prednost ako se sprijateljiš sa njom, jer će te uvek gledati kao svoje čedo i dozvoljavaće ti da radiš po kafani ono što drugi niko ne sme i uvek će te braniti, što od dripaca koji hoće da te biju, što od murije kad dođe da te hapsi.

Tajsonka te nikada neće naučiti kako se peva jer ni ona sama ne zna, ali će ti u svako doba dana i noći rado pokazati kako se leti kroz šank.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Колико сте пута видјели уплаканог кловна? Једном, два пута? На филму можда? Да ли је то стварно био кловн? Да ли кловнови плачу?

Не. Уплаканог кловна нећете видјети. Кловнови плачу код куће, у самоћи. Рећи ћете ”па онда ипак плачу, макар и код куће, кловн је кловн, гдје год био”. И истина је, кловн пусти сузу у тајности, у одабраном друштву, за столом са својом савјешћу.

Но опет си се преварио. Сам са собом кловн то више није. Суза неће потећи низ лице пајаца. Слиће се низ образ човјека. Истог оног који носи маску кловна. Маску, која можда чини његов изглед, али је његова суштина покопана дубоко испод очигледног.

Кловн није језиви чика обучен у, наизглед смијешну и шарену, униформу. Он је твој пријатељ. Онај који никад није тужан. Он у животу нема проблема. И заиста, да ли сте икада причали о његовим проблемима? Да ли је икада поменуо да га нешто тишти док су се остали жалили. Није, он се смијао. Он је увесељавао све вас. Он је био кловн.

Но како то живот обично уреди, они, чије лице најчешће краси осмијех, чији се грохот најдаље чује, унутра су најтрулији. Кловнови пате. Кловнови тугују у себи. Кловнови не оптерећују никога собом. Њихова несрећа је само њихова. Њихова бол се не може подијелити.

Будите добри према свом кловну. Не насмијте му се на понеку урнебесну фору. Можда би он волио да није то што јесте. Можда он и не жели да вас увесељава.

Шта ако он осмијехом брани своје право на тугу?

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Opaska koju pecaroši izgovaraju prilikom vraćanja ribe natrag u vodu aludirajući na to da nimalo nisu zadovoljni njenom veličinom, da je još mlada i zelena, i da njemu iskusnom ribolovcu treba krupniji komad koji će da zadovolji njegove potrebe. Obično se spominje mama, mada i ostali članovi familije dolaze u obzir.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

jednostavan i nadasve koristan izum koji se pretvara u ultimativni generator patnje, bola i poniženja vršeći ulogu medijuma između strana A i B, u kojoj je:

strana A: Vi sa mučkim napadom dijareje

strana B: Vaša izvetrela baba.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Ima na čemu, al’ da se ne proseravamo.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к’о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ’ сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с’ ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: “Ајмо, ђецо, да се иде за послом!”. По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула… Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ’о нас ђед да престанемо, ал’ не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ’ окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал’ нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди…

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л’ је нормалан… Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к’о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: “Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју”. Мени се стегло грло, једва некако проломих: “Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!” Насмјеши се најзад и рече: “Мани ме, него дедер запјевај!”. Није било врдања, па започнем: “Чича пече ра-акију”, а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек’о ракију.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Odgovor prodavca na ponudu koja je manja od standardne cene.

Preuzeto sa http://vukajlija.com