Valjanost upakovana u crnu, plišem iznutra, postavljenu, kutijicu, koja se otvara i zatvara baš kako treba, precizno, onako kako se nekad pisala tehnička slova, kako se nekad peglale pantalone na ivicu, kako se nekad… i tako to…
Tu je šestar i njegova žena (ono što služi za razmer) i neki mali šestarčići, govna, njihova deca dokona. Samo se otac upotrebljava i izgibe radeći a ovi lade svoju hromiranost u crnoj kutijici u ladovini iza naslaganih rokovnika i bole ih ono dole šrafče na zglavku i žirafče u akva parku.
Pa tako i kad vratiš tatu šestara da leži tu među njima, primetna je razlika, on se jadan ofucao, počeo da se ljušti sjaj, odvrće mu se stalno glava a gospođa šestarka ne može ni ono koleno da savije onako nepodmazana pa ne da međukračje časnom šestaru. Pa on šta će mučenik mora svoje normalne šestarske potrebe da zadovolji onda sa nekom bednom uglomerkom kurcolomkom il da se spanđa sa štrokavom rapidografkom što svuda ostavlja mrlje…
A i on, sve teže iscrtava sve šire i šire godove, dok mu jednom ne bude kljoknula glava, tu, na panju, pokušavajući da obuhavti osamdeseti krug…
– Završio si fakultet? To kure dedino dođi da ti deda pokloni nešto… Vidi cirkle! ovim sam ja projektovao bivšu Jugoslaviju eeee dimnjak u Mariboru fabrika u Kaknju svinjac u Tutinu Mađarica iz Kanjiže… ajd evo ti pa da i ti gradiš!
– Hvala deda puno, baš mi je ovo trebalo, nego ja sam završio etnomuzikologiju znaš, mogu frulu samo da izgradim pa da duvam…
Recituje Rade na tekst Balaševića šešir boemstvo vino:
Eh moj stari
nekad
bela kragna
penkalo
i cirkle
a sad upišan
i stalno cirke…
Ahhhh deda, Dragice,
pička, kiša…
…
(solo na fruli Bora Dugić)
Preuzeto sa http://vukajlija.com
