Vest koja tera na suze i smeh u isto vreme. Na licima napaćenih i starih ljudi, radost i sreća se itekako vide.
Kada je oni izgovaraju, izgovaraju je sa ponosom. Lavovski.
Ako sam penzioner nisam stoka! Imam i ja neki ponos. Jest da primam crkavicu ali sam zahvalan i na tome. Samo ta dva puta u mesecu mogu da prošetam gradom kao čovek i da me nije sramota. Da svratim u kafanu, da vidim šta rade ovi moji starci, odem do apoteke da kupim meni i babi lekove, da uzmem kiflu i podelim sa golubovima… – preuzeto iz “ Memoari jednog penše“
Oni sa većim primanjima se šepure. Bole ih kurac…
– Oh, dobro jutro komšija, kako ste od jutros?
– Hvala na pitanju, dete moje… nešto me reuma stisla, al’ kako mi bilo sinoć, ne žalim se. Juče…
– Četiri hiljade i petsto četrdeset tri dinara, deko.
– Ubaci mi i dve žvake.
– Softi, šok žvake, čunga lunga…
– Daj one gde ima tetovaže, navalila baba da izgleda kul pa…
– Je l’ opet na recku, čika Labude?
– Vraćaj tu svesku dole, KUČKO. STIGLA PENZIJA!
– PARE NA SUNCE, ČIČO!!!
– EVOOO: šmekerski baca novčanik pet metara u vazduh: OPAAAAAAAAA, NIJE DEBEO!
– Gde bežiš, pička ti materina! OBEZBEĐENJEEEEE!!!
Preuzeto sa http://vukajlija.com