Čin koji vrednost emisija „Čudne životne priče“ i „Čudne priče života“ u udarnom vikend terminu diže na pijedestal novinarstva i nebrojene ručkove zaliva majčinskim suzama čineći da žalimo što Džulija Roberts nije glumila u Titaniku.
Hipocentar emotivnog zemljotresa koji nas u isto vreme uči dvema velikim istinama:
„Loše…hrbrgr…Srbija…hrbrgr…nema se para…hrbrgr…ciganče malo umače buđav Wellness keks u prokis’o džem“ i „Ipak ima dobrih ljudi na ovom svetu“.
Uvodni kadar spušta se sa obližnje planine Golije, dok u pozadini tihuje neki Bregović, na trijes dva cigančeta kojima su prethodno rekli da šutiraju svoju loptu od čarapa i da ne gledaju u kameru, Kadar se zadrži taman dovoljno da triguje majčinski instinkt, a onda tragičnu sagu počinje da odmotava dežurni kvadraturač kruga.
Zatim nam pomenuta porodica otvara svoj skromni dom od tri sobe i trijes četiri stanara (od toga trijes dva houm-mejd), a onda roditelji započinju svoju visokocenjenu propoved o porodičnoj etici i nebrizi države za njih sirote vredne pčelice i patriote, dok su deci zapretili krvničkim batinama ako se samo čuju kad ih niko ne zove, pa ovi samo sede oko njih i pokunjenih glava glođu mokar lebac.
Nakon krupnih kadrova plakanja i rupa na krovu kroz koje u glave dece udaraju UV zraci i grad k’o pesnica, u maniru supermena kroz maglu gaca frontmen neke od aktuelnih stranaka i dok on, više biće, grli ciganče i podiže glavicu kupusa s Himenovskom „I have the power“ mimikom, u pozadini vorkraftovski krpe njihovu planinsku straćaru.
Opet tužni kadar dece. Roditelji plaču. Majke ispred malih ekrana čupaju kosu. Zajebi ratove i zemljotrese, evo ga ciganče sa okrajkom! Četvorica unose i povezuju kompjuter na instalaciju bez uzemljenja. Svi se grle, slomljeni teškim porodičnim trenutkom. „Naša stranka…brgrbr…zemlja Srbija…brgrbrmrgrbr…nove tehnologije ovim mališanima!“.
Deca se smeju u Najkovim patikama. Svi mašu. Lagano kreće Bregović i kadar se diže na Goliju. Prejebana kvadraturaška konkluzija. Gase se kamere i žgadija se razilazi. Političar pali cigaru i psuje sitnu zvezdu što se toliko zadržao, a stanovnicima Gorskog Gvozdengrada se vraća ona iskonska oprezna zloba na kakvu te samo nemaština nauči.
Pada zavesa.
Preuzeto sa https://vukajlija.com