Можда најнепријатнији осећај који постоји. Колико год физички болови деловали страшно, ово стање психе је толико тешко да би физички било неподношљиво. Скуп свих непријатности и нелагодности на једном месту, у истом тренутку. Истовремени осећај туге, очаја, љутње, беса, страха, неверице, немоћи, шока, панике… најчешће услед нечијег физичког недостатка или неког непријатног или страшног догађаја.
Нпр. када кроз прозор аутобуса видиш момка од 20 и нешто без једне ноге; када видиш човека који је рођен без једне стране лица, тј. ока; или девојку којој је једна страна лица нормална, а друга виси као да је мртва; кад видиш васпитачицу из Дома за незбринуту децу која са тешком муком објашњава детету са Дауновим синдромом да морају да се врате у зграду дома; када те у супермаркету потпуно непокретна девојка у колицима замоли да јој додаш пар артикала са рафа и да јој из џепа извадиш паре да плати; када налетиш на вапај људи којима је за лечење од тешке болести потребна сума новца коју ти не може да зарадиш ни за 10 година рада; када на преглед ког лекара специјалисте пре тебе дође дете од 3 године коме мора се одстрани неки део тела захваћен тумором. Почињеш да сумњаш у све што знаш, сумњаш истовремено и у Бога, и у Дарвинову теорију. Питаш се како је Бог створио човека по лику својему, а лице некога може да изгледа тако језиво. Питаш се како смо ми по Дарвиновој теорији највиши облик живота, крај ланца еволуције, а ето, обичне морске звезде могу да регенеришу одсечене краке, а људи не могу ногу, руку, око, кичму или како не могу да регенеришу болесне органе.
И плаче ти се, и вришти ти се, и урла ти се, дође ти да побегнеш негде далеко од људи, да трчиш док се не онесвестиш од умора, да би можда тако заборавио оно што си видео; на тренутак ти кроз главу прође помисао шта би било да у кожи те несрећне особе; најцрње могуће мисли ти се роје по глави. Мишићи ти се грче, ноге ти се одсеку, срце лупа јаче, почињеш да се гушиш, одједном осећаш огромни налет нелагодности који те тера да вичеш из све снаге. У теби све јечи, али се тај одјек не чује као да је неко на твоје гласне жице ставио звучну изолацију. Стоји ти кнедла у грлу, свака реч остаје на уснама, чак ни сузе ти не иду него као да стоје само да ти мало пецкају очи и још више појачавају непријатност. Нема ничега осим гласне тишине.
И после неколико десетина секунди када прође први талас нелагодности, кад прогуташ кнедлу која ти је стајала у грлу, дубоко уздахнеш и само ти се отме једно тихо: „Јебига…“, док настављаш даље поражен чињеницом да је теби уствари још и добро.
Preuzeto sa https://vukajlija.com