Коегзистенција двоје људи на релацији мени се диго/он мене уопште не слуша. Купопродајни уговор где се размењују добра у натури, где се обе стране надају, иако знају да ништа неће добити, без жишке, без повезаности, са недостатком хемије, неубедљиво чекајући да се куглица заустави баш на њиховом броју.
Она тражи друга и сапутника у лику који би само да је јебе. Она прича о проблемима с мајком. Он спушта поглед ка њеним сисама, док су њене речи неприметне к’о тротинет у саобраћајној гужви. Њој је јасна његова незаинтерованост, на крају крајева, желела би исто што и он, али се плаши да Шабану не спадне перика. Мора се одржати статус чедности, исти статус који је још на седмом Егзиту избушен од стране неког британског индуса, а касније додатно разаран од стране оних којих се више ни сама не сећа. Његова кола иду странпутицом. Он започиње спику о времену, не би ли сјебао говњиву тишину која га удаљава од његовог циља. Она тоне дубље у разочарење, док он натуца неповезана срања, не би ли се вратио у колосек. Она зна да се зајебала, он зна да је засрао. Они су Канада и Малезија, Тијанић и Ћирилов. Она би да оживи разговор, њега и даље боли курац. Њој се полако иде кући, њему такође, али нема муда да то изусти. Њему се баш јебе да је прати до станице, јер сутра устаје у седам. Он је преко курца одпоздравља, она се губи у даљини, вртећи свој кишобран. Она се осећа празно, он поново сува курца.
Њој остају прсти, њему остаје шака.
Preuzeto sa http://vukajlija.com