Zavera protiv treće.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Musa, srpski gonič
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu…
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
…I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju…
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd…
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi…Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova…i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač…ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Preuzeti kontrolu
Узети први џојстик на конзоли.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Prčvarnica
Naziv za posebnu vrstu ugostiteljskog objekta u kome se obično okupljaju ljudi koji nemaju budućnost, a hoće da zaborave prošlost.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Lenjir iz muške svlačionice
Krajnji stadijum bljakosti nekog predmeta.
Kada biste radije zagrlili, izljubili, pa čak i lagano savatali seljaka iz male Trešnjevice koji je došao da prodaje prasiće na lokalnoj pijaci, te sa istima spava tri dana, dok kupo-prodaja budućeg pečenja traje, nego dotakli određeni predmet svojim epidermisom.
Predmet kakav možete zateći u rukama ili ustima, dok se budite olešeni i premazani penom za brijanje, na maturskoj ekskurziji.
– Šta radiš to manijače? Ne besiš se valjda?! Jebote, mi imamo u stanu usisivač?
– Ma mani me se Džoni, dolaze moji za pola sata. Nismo sudove oprali mesecima, imamo koloniju nekih bubašvaba u stanu, a ormar smo zakatančili da ne ispada prljav veš.
– Aaaa pa tako reci, bem te hiperaktivnog. Nego kad smo kod sudova, što su neki tanjiri u kanti za đubre? I to oni lepi žuti duboki?
– Jebali te oni baš! Kako zašto, zato što se novi oblik života zapatio u njima! Neki korov je počeo da raste iz njih! Nisu oprani od kad me je Manja napenalila, ona ih je poslednja ribala. Bre „Nasa“ hoće da otkupi naše žute tanjire da vrši ispitivanja o nepoznatim materijama na njima. Odneli malopre dva komada u kesama za radioaktivni otpad!
– Dobro brate, al daj šta god da je mogli smo da ih oribamo dok ne dođu tvoji. Greota da bacimo.
– Ma ne bih ih pipnuo! Pre bih liznuo lenjir iz muške svlačionice nego njih prao!
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Srpska origami dekoracija
Kićenje pjevaljke različitim novčanim apoenima na prethodno brižljivo odabranim mjestima.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Navika
Kad si depresivan prvog septembra iako si student.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja
Minimalac u Srbiji.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Statista
Čovek koji život zaobilazi u širokom luku. Posmatrač. Onaj koji ne rizikuje. Kao mali je nosio naočare, pukla ga je jednom lopta u glavu i od tada se nije igrao sa drugom decom. Kod lekara je išao gotovo svakog dana posle škole, a dok su deca skupljala klikere, on je skupljao pumpice za astmu.
Pun opsesivno – kompulzivnih sindroma i tikova. Njemu je opuštanje napuniti kadu do pola, za svaki slučaj, ne u duboko. Ne izlazi, ne pije, ne puši, ne mazi životinje jer su pune bacila, radi kod kuće, vrata otvara papirnom maramicom, ne jebe, ne živi. On samo statira u prolazu i usled previše akumuliranih negacija nekad prosto poželi da pukne, da prestane da bude statista i bude bar jednom u životu glavni glumac.
:nemili dogadjaj u komšiluku, policija, ambulantna kola:
– Gospodjo, šta se ovde desilo?
– A, pa, uh, komšija, kažu da je očistio ceo treći sprat, da policija nije došla išao bi redom.
– Da li znate kako je do toga došlo, znate li dotičnog?
– Uvek je bio tako fin, povučen, kao da mrava zgazio ne bi, mica.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Izvini, mislio sam da čitaš Bukovskog
Rizikovao si – izgubio si. Video si privlačnu žensku osobu kako sedi sama i okarakterisao je kao potencijalni ulov. Ali svaki atak, u bilo kojoj sferi života, od vojske do kupovine subotom ujutru na pijaci, zahteva razradu strategije. Da li joj prići kao školovan, šarmantan i pristojan čovek u stilu engleskog gospodina, ili u stilu raskalašnog urbanog šmekera ograničenog rečnika i još ograničenije pristojnosti.
Naravno, kao i neretko u životu, mračniji deo ličnosti pobedi i šarmantni gospodin ostane kući. Mlada dama sedi sama u moru pretencioznih pogleda i maštarija čekajući nekakvog princa. Ali, zajebao si se. Rekao si joj, direktno i indirektno, šta bi joj činio, a nisi znao da je devojka iz, što se kaže, poštene kuće i da čeka onog pravog.
Prosuo si niz masnih epiteta i u klinču si. Povoljan način da se izvučeš je da se izvadiš na dobrog starog Bukovskog. Ekscentrični i dosta čitani ali nedovoljno shvaćeni američki pisac, čiji je stil pisanja ispunjen širokom paletom vulgariteta, nažalost, shvaćen kao primarni cilj poslužiće kao dokaz pogrešne procene talasnih amplituda koja je dovela do nezavidne situacije. Uglavnom fina deca ne čitaju Bukovskog, jer, kako vele, propagira alkohol i promiskuitetan način života, ali ono sa čime su upoznati je njegov književni opus ispunjen opisima telesnih ispupčenja i udubljenja. Kad je teško – Bukovski!
A sledeći put povedi finog gospodina, barem kao pratnju ovom drugom.
I tako kažeš, nemaš dečka…
– Pa, da, šta da ti kažem… obaveze oko faksa, ne izlazim, baš sam se zapustila!
I osećaš se usamljeno?
– Moram ti reći da je tako, lepa reč i znanje da se neko s tobom budi uvek ispuni svakog čoveka!
Ma, vidim ja na tebi da si usamljena…
– A, kako to?
Vidim da si nervozna, ideš stalno rukom u kosu, treseš se, nokte si izjela… a dobro bi ti došla jedna opaka jebačina, pazi šta ti kažem! A kak…
– Molim?!
A kako bih sad u tebi bio, vrištala bi!
– Kakva si prostačka stoka! Nisam ni trebala doći ovamo, idiote!
‘Ej, Jelena, he-he, izvini, nisam tako mislio, mislio sam da čitaš Bukovskog, pa ćeš znati…
Preuzeto sa http://vukajlija.com