Merica naše osrednjosti, deminutiv života, šaka pirinča, opredmećenje propalosti nekadašnje srednje klase u vidu plastične kante, još jedna potvrda o ulasku u začarani krug na kome se okreće oko nečeg što bi trebalo da bude život, zajedno sa ostalim osrednjim stvarima koje se množe oko nas, hteli ne hteli, led televizorom na akciji u Idei, laminatom koji zamenjuje parket koji je noću škripao lament nad Sfrjotom, pvc prozorima, forma ideale lajt ivericom, second hand robom za koju pre deset godina niko nije hteo da čuje, a sad ćutke oblačimo košulju koja je dosadila nekom švapskom dedi, i još je posle hvalimo. U suštini sve ovo ne mora da bude loše po sebi, jebeš to, stvar je stvar, neću da robujem tome i te gluposti, al ipak, majku mu, odjednom se setiš da postaješ sredina sredine, mediokritet mediokriteta i da polako zaokružuješ svoju priču osrednjosti koja se okreće oko posla sa trieshiljada platom i privilegijom radne subote. I dok častiš komšije i rodbinu i dok svi kao oduševljeno razgledaju ukutkanog polovnjaka kakav ćeš i ti postati za desetak godina, ipak ti nešto otužno dođe sve to, mada se tešiš da ćeš konačno da se voziš ko čovek, dobro, čovečuljak, čovečić, čovučić bar. Nekad beše Jugić sad Puntić, samo ovaj prvi bar je bio nov i naš, kaže ti deda iz komšiluka, a u ovom drugom još kao da se naslućuju, ma koliko vešto isprane, fleke na sedištima evropskih izlučevina, koje postaju potpis u mrljama naše drugostepenosti. Da, mi smo sada drugorazredni i to više ništa ne ispravi, i onda kad, ma koliko pomiren, čoveku dokurči sve to, kao propratni simptom javlja se ono što jedino može da se javi, sladak sirup za bolesnu decu – jugonostalgija na koju niko nije imun, more sete, sećanja i propuštenosti u kome se slatko kolektivno pliva, bakarna boja koju smo jednom na nekom drugom suncu dobili a da nikad ne izbledi, mada sve više podseća na jedan drugi bakar, ciganski.
– Skupio sam neke pare, pa sam mislio konačno da zamenim ovog mog jugića pa reko da te pitam, znam da ti pratiš to i znaš, šta je najbolje da uzmem…
– Stani, koliko misliš da daš?
– Pa šta znam oko dve hiljade, dobro dve i dvesta, a možda i…
– Uzimaj Puntića i gotovo, da manemo sve te priče: od mesta a do mesta b, jeftini delovi, sigurnost, potrošnja; ti si čovek za punto punto je auto za tebe, ima da ličite jedno na drugo ko gazda i pas, naći ćemo neki koji je malo prošao, ispod petstoiljada, troši litar benzina na petsto km, i dodaješ sebe među ostalo Srblje sa novim kolektivnim prezimenom Puntić!
Preuzeto sa http://vukajlija.com