Мерна јединица, најчешће између кило и 50 и кило и 100 грама. Синтагма чији је прави смисао остао у добу баждарених кантара и баждарених трговачких образа, када су, чувајући се по сваку цену да не закину муштерију, продавци на пијаци, у пиљарници или бакалници, обавезно на тас стављали који грам преко тражене количине робе „из ринфуза“ и, уопште, свега што се продаје на меру.
Јако кило се може чути и данас, само питање је да ли се више користи у свом првобитном смислу или као преварантски трик да се муштерија одобровољи. Јер, има их још који памте шта је јако кило некада било, па има и вероватноће да ће код њих да прође закидање.
– Бардан, мајка-Босо, пошто сир?
– За рудара кило, младице, ко и ономад, хе-хе. Што питаш кад знаш?
– Дајте ми један килограм. Како сте ви?
– Еее, како? Старачки, ето како. Ударила ова зима у коске, нек си ми ти жива и здрава, па мора баба да се натронта ко мечка (…) Ево-га, јако кило!
– Па немојте, тетка-Босо, сад ми непријатно (гледа тас који упадљиво претеже, иако тег стоји строго на 1кг), ви увек дометнете…
– Ајде, ајде, нећу ваљда да крњим вако лепу кришку! А имаш и она два куроње, треба и они да једу, да порасту… Јесу ти здрави? Утопљавај их на ову зиму…
– Знам, тета-Босо, али ипак…
– Ајмо, народе, свеж сир домаћи, кајмак! Не цупкај ми ту, море, бежи кући да се не преладиш! Ај уздравље…
– Довиђења…
О рудару неком другом приликом (тражио сам, нисам нашао да је било. Ако неко зна да јесте, нека каже, да не понављам).
Preuzeto sa http://vukajlija.com