Za nekog blagoslov, za nekog prokletstvo.
Prva odigrana lutrija, a da te niko nije ni pitao da li hoćeš da učestvuješ. Zbog toga tolerišeš mnoga sranja, opraštaš što nikom drugom ne bi, trpiš i kad ne moraš. Znaš da te niko iskrenije ne voli. Tvoji su.
Familiju ne biraš, ali svaki drugi izbor je tvoj. Pa dobro razmisli pre nego doneseš odluku, samo da skineš sudbinu s dnevnog reda, jer se loše uvek vraća s kamatom. Ispravljaj, menjaj, ali ne sedi čekajući da se nešto desi. Svaku drugu lutriju da bi dobio prvo moraš da odigraš.
– Karta.
– Evo.
– Nisi kucao.
– Jesam.
– Nisi, vidiš da piše ovde lepo, poslednji put kad si kucao…
– Možda nije automat registrovao, znam šta sam uradio.
– Je l’ ti lepo kažem da nisi?! ‘Ajde, dodatna karta ili zapisnik, biraj…
– Kakva dodatna karta?
– Dve hiljade.
– Hahah, dobra fora, ovo je pedesetica, da ste mi ponudili da mi platite za ovu muku, pa da razgovaramo, ovako nijedno ne biram…
– Vidi kako si samo nevaspitan. Mora da su ti i roditelji isti takvi.
– Jebiga, familiju ne biraš.
– Stanica je, m’rš napolje.
__________________________________________________________
– Da vidimo šta se ovde desilo.
– Gospodin je prebrzo vozio i udar…
– Nemojte tako, gospođo, pa samo Bog zna da li je on prebrzo vozio.
– ?
– ‘Ajmo za početak, lična, ime, prezime, ulica i slično.
– Branka Jokić, Patrijarha Joanikija 32…
– 32?! Pa ja sam 36! Komšika, a ne hvalite se, eheheh. Vi, dođ’te ‘vamo. Pa, majku mu, familiju ne biraš, ali kad sedneš za volan mućni malo tom glavom koliko je ograničenje…
Preuzeto sa http://vukajlija.com