Појава честа као рупе на путу од Појата до Параћина, само без логичног објашњења ШТО? Претпоставка је да је то само чудан сплет околности који се, додуше, много често понавља, мада постоје и мишљења да је то дугогодишња пракса враголастог нордијског бога клађења, Максбета, који ето воли да се поигра ионако оштећеним централним нервним системом играча на срећу . Опрем чега се овде ради?
По неком неписаном правилу, дудук који не прави разлику између румунских осмолигаша и тимова из Премијер лиге увек узима паре на прво клађење. То се може објаснити једноставно усером (или почетничком срећом, ако се служите речником прилагођеним сценарију Синише Павића). И то је океј, усере човека, шта да се ради. Међутим, оно што је срж овог проблема је дедуктивни метод којим се врши одабир парова и типа клађења. Милозвучност, еци-пеци-пец, пољуљане патријархалне вредности у предграђу Доњецка – све ово може представљати критеријум бирања кеца, икса, или двојке. Јебемлига како, али критеријум се често покаже успешним. Бар тај пут.
– Је л’ идеш?
– Чекај тикет да саставим.
– Ае, бре, јебо те тикет, ионако никад не прођеш.
– Сачекај минут.
– Нц, ионако ћеш да паднеш. Пошто си глуп, екекеке.
– Пуши курац, сачекај час. Седи ту.
– Ае, ае… У ствари, дај ‘вамо ту листу, сад ћеш да видиш како се играју та говна.
– Хаха, ајде, научи ме ‘леба ти.
– Озбиљно ти кажем, дај овамо да напишем ту кец, двојка, тројка, мања-већа.
– Ти да уплатиш тикет? Ти ниси погледао две текме у животу. Мислио си да је сер Алекс Фергусон витез округлог стола. Шта ћеш ти да уплатиш кој курац? :кез:
– Па добро, пази, ти пратиш сваки дан, па опет никад ништа не урадиш. Не сери много него дај ту листу.
– Њењење… Држи!
…
– Да видимо, да видимо, да видимо… Мајчица Рољсија! Славься, Отечество наше свободное… Зенит – Рубин Казан. Шта је ово, крв ти јебем?! Казан, хехе. Ту се пече ракија. Двојка.
– Е, немој да бацаш паре, молим те. Каква двојка на Рубин, па је л’ знаш ко је Зенит?
– Не знам, а да ти право кажем, пуца ми и мочуга за њих. Двојка. Идемо даље… Шта је ово? Енглеска. Може Енглеска. Манчестер, то ништа, Астон Вила… Опа, Свансеа.
– Свонси.
– Знам коњу. Лабуд, лабудова песма, лабудово језеро, ружно паче… Мој бијели лабуде, кад ме једном не будеееееее… Кец.
– Немој, брате, то да стављаш, они прошлу добили у гостима 5-0, не могу опет, није Вест Х…
– Пет нула! Опа, они значи најбољи на свету, хехе. Шта је ово један црта један?
– Да воде на полувремену и да победе на крају.
– Па то ће и да ставимо. Оп, Свонси.
– Еее…
– Идемо даље… Немачка, уууу Швабе. Да видимо шта је ово… Ајнтрахт Франкфурт. Хехе, тамо ми стриц живи. Ради у некој спротској сали, чисти ђубар. Ајнтрааааахт, јединица. Хехе, Швабе, маму им јебем.
– Против Леверкузена? Дај бре…
– Ништа се ти не секирај. Чекај још нешто да нађем… Италија, то ништа, Жабари проклети… Французи исто… Ево га, Шпанија. Бетис – Рауо Валекано. Ко им даде ово име, ооо Проклета Јерино!
– Рајо Ваљекано.
– Рајо? Ринге ринге Рајо, полижеш ми ЈАЈО! Хехе. Двојка.
– …
– Доброоо, то је то. Колко има овде ако уплатим за 50 генги?
– Има око десетак сома.
– Одлично. На, уплати ми то.
…
Исте те вечери, на уплатном месту ће се вршити исплата, а са пулта ће се чути усхићени повици типа – Брате, си видо што сам убо кинту! Међутим, усхићени ће у деведесет посто случајева и сутра у кладионицу, с тим што увече неће бити исплате. У најбољем случају, вратиће се у клаџу још можда пар пута у животу. У најгорем, враћаће се сваког дана.
Preuzeto sa http://vukajlija.com