Аванс присуства, непоузданог карактера. Лимес доласка, када кашњење тежи неоправданом, а стрпљење нули.
”Саћу, само што нисам, ево мог астралног бића, у мислима сам с вама, а тело стиже накнадно, кулијана, све океј”. Њет.
– Је ли идемо, Вуче? Већ је пола девет, требало је још у осам да будемо тамо. Мурат устаје рано, није се зајебавати.
– Крени ти, ето мене, само да калибришем самострел. Е, а види и чекркли-челенку би ваљало улаштити. Хм.
——————————-
– Ало, куме? Где си ти, човече? Сви чекамо, Мина је већ изгрицкала вео и пола френча, матичар нас пожурује, брката ујна ‘оће да поломи седишта!
– Овај…. Почните ви само… Ето мене…
– Шта да јој ставим на прст, јебем те у главу? Где је прстење?
– Е, види, куме, овај… Знаш оно синоћ кад је стриптизети истекао термин? Можда се не сећаш, тад си засп’о у туш-кабини. Е, били смо скроз декинтирали, а мали Гуги запео да јебе, па да јебе. Па смо заложили прстење.
– A?
– Не брини, ево сад сам у златари, ту сам за секунд, отежи мало са „Да“ и све океј.
Preuzeto sa http://vukajlija.com