Чест топоним по питомој Шумадији (Рудник, Јасеница и којекуде још), из доба када су историјске околности налагале сваком правом Србину да се бави ослобађањем вере, рода и отечества од робовања мрском отоманском завојевачу, стичући, онако успут, противправну имовинску корист (а једини поуздан и проверен начин да се то двоје истовремено изводи, био је, је л’ да, хајдучија).
Е, тада су на сеоским гробљима сахрањиване искључиво жене, деца, сумашедши и други са разним “белезима”, а тек нееегде-негде понеки старац који је, неким необјашњивим чудом, претрајао здрав и прав и поживео до “лепих година”. Разлог? Једноставан: здраво мушкиње, иоле борбено способно, листом је скончавало или по ‘ајдучији, или на робији.
(Из тог доба потиче изрека: “Буни се као Грк у апсу”, дефинисана овде више пута, али нигде не пише да се основано везује за тамновање и уморство песника, револуционара и сањара Риге од Фере (1757-1798) у кули Небојши. Народу коме је робија била нешто што се подразумевало “као добардан”, једноставно није могло да буде јасно зашто би се неко бунио у апсу.)
– А одакле ти оно беше, земљак?
– Качерац, мо’ брајко, срце Шумадије! Рудник, Венчац, Букуља…
– Знам, знам, Козељ, Трудељ, Драгољ… Тамо, бејаде, има само женска гробља?
– (мрмљ)
Preuzeto sa https://vukajlija.com