Dođe, tako odjednom, ispuzi iz nekog ćoška za koji nisi ni znao da postoji u tebi, i ujede te podmuklo, hinjski, tako da ne možeš da je dohvatiš i otarasiš se napasti.
I nije joj to dosta, jok.
Nastavlja da te jede i jeducka, svaki dan sve više, gustirajući tkivo tvog uma.
I ne možeš joj ništa, ič.
Ti je nazivaš nepravda.
Ti je nazivaš njihovo neshvatanje tvoje ličnosti.
Nazivaš je i kolektivna mentalna reduciranost drugih.
A ona hrani sve te nazive u tebi, hraneći se tobom samim, za nju savršeno bezimenim…
Nazovimo stvari pravim imenom.
Preuzeto sa http://vukajlija.com