Ustanak penzionerima

Неписано правило градског пловила. Као и сва глупа правила, заснована на џентлменској (кад урадиш нешто добро, а не добијеш пичке) основи, и ово је заживело у урбаном Београду.

Некада давно, један ентузијастични бакутанер се обрео на власти, и решио да од тога учини нешто добро за своју расу – пензионерску. Желео је да остане упамћен, попут оног лика који им је обезбедио столицу за ред у пошти, са које комотно могу да те испичкарају када обиђеш њихово замишљено место. Овај је, пак, одлучио да оде корак даље, и својој раси је оставио у наслеђе које ће их заувек решити бола у леђима, проблема са коленима, немирном простатом и све то без употребе космодиска!

Како је свако јутро морао да стоји у градском превозу од Вуковог споменика па чак до Правног факултета, наш бакутанер је смислио правило устанка:

“Од данас, сваки пензионер мора седети у аутобусу!”

И воала! Реч се прошири, од сваке поште до дома здравља, испред сваког дисконта. Сваки пензионер Београда је у том тренутку схватио да му је бакутанер обезбедио боље пензионерске дане.

Сада је свака бакица могла да своју кесу са точкићем смести на једну, а своју одурну гузицу, која је умирала на каучу претходних десет сати, на другу столицу.

И НЕ! НЕ! Не интересује њих да ли си ти тог дана копао ров од 7 до 7, да ли си изоловао туберкулозу орла или радио са антраксом у лабораторији, или си пак, једноставно, јебено уморан од целодневног дркања саможивих професора и мене-јебе-професор-ја-јебем-студенте асистената. Боле њих кобас, или шта им већ виси између ногу.

Пробао су и са игнорисањем, али не лези враже! Пуни елана, и у сваком тренутку агилни пензоси су ти и ту доскочили! Ако си њихово, уљудно, цивилизовано :

“Мали, устај да седне деда” или “Па ово је страшно, хоћеш ли икад устати?”

покушао да искулираш, буди спреман на тортуру.

Лаганим покретом здравог кука, пензос се лагано заноси ка твојој столици, и сасвим лагано, уживајући у свакој секунди тога, ти трпа делове свог, од мириса заборављеног, тела у ухо, уста, и остале чулне органе. Њихов одурни стомак који те “милује” до имбецилности, не оставља ти избора, сем да одустанеш од свог поштено зарађеног места, и понудиш га, у том тренутку, изненађеном и насмејаном бакутанеру.

Наравно, то мораш да урадиш посве милостиво, уљудно, као да си цео живот чекао само да то место “предаш” њему, иначе, одједном се на твој мали, студентски, доста запостављени због књиге, курац пење цео аутобус.

Дедер мали, мак’ се да баба седне.

-Опростићете ми, не могу. Цео дан сам на ногама, заиста..

:на сису у уста, на на на:

-Ево баба седи, наседела се!

цео аутобус: УМРО МАЈЦИ, САТАНО! КАКИ ЈЕ НЕВАСПИТАН, ОТАЦ ГА ЈЕБО У ДУПЕ!

Preuzeto sa http://vukajlija.com