Tačka

Мрља на платну, круг радијуса 5 милиметара у којој је виртуоз са четкицом у рукама насликао неку тугу, срећу или сврху постојања коју само он може да види и схвати. Бела позадина са брабоњком у средини. К’о клот пасуљ.

– На другом крају небеског свода, између два паралелна универзума, протутњала је нека чудна светлост. Са собом је носила извесну количину жуто-наранџасте боје све док, коначно, није нестала негде у даљини. Била је то звезда која се сакрила у црном плашту ноћи а ја сам се питао да ли на њој, можда, постоји некакав рељеф, некаква река која пркоси времену. Време није само река, која се непрестано излива из корита, тако да човек мора бежати док она плави све иза његових леђа. Понекад савладамо страх од спотицања и окрећемо се да погледамо последњи пут, јер не разумемо то непознато што нам иде у сусрет, и речи којима ћемо га назвати, ипак ће бити безнадежно неадекватне. И тако бежимо од разарања времена, уназад, док не постанемо ништа друго до прича која говори о свему што смо пропустили. Али оно што смо проживели било је заиста лепо. То је порука коју ова слика носи.

– Шта кењаш, бре?! То је јебена, обична ТАЧКА!

Preuzeto sa http://vukajlija.com