Kažu da ljudska jedinka ne koristi pun potencijal svog mozga. Koliko ono beše koristimo? Dvadest? Tridest posto? Mnogo je to… Poenta, Krang je lenština.
Međutim, postoje trenutci kada se mozak ritne ili ako ništa bar protegne. Ti specijalni trenutci kada smo sa svemirom na ti produkt su varijabilnih uzročnika od emotivnog naboja generisanog latentnim pogledom na sise do činjenice da ste upravo spavali usisivač. Nastaje oduševljenje, svojevrsna fleška, radost je enormna i tu dolazi do paradoksa.
Dok misliš dvesta na sat i čuješ muziku na struju, tvoje telo se baguje, jer nije trenirano da podnese tu frekvenciju misli. Osećaš fotone koji prolaze kroz zavesu i poglede u tami. Obliva te dve kugle srama i jedna straćatele i da ne bi do kraja izvršio metamorfozu u šiptarski sladoled i završio kod nekog Zordana u Prištini, kosim hicem prekidaš “pospanost”.
Sve je normalno. Sve je normalno. Malo previše normalno? I dok ljudska jedinka u ogledalu, sa procentom iskorišćenosti mozga oko par promila, navlači bokserice i sklanja u stranu svoj omiljeni kućni aparat… Nagao osvrt ka šoljici hladne kafe i rešenje za sve gore navedene probleme pretvoren u artikulisan glas sačinjen od esencije svih fizičkih i metafizičkih zakona:
– Što me tako gledaš?
Preuzeto sa http://vukajlija.com