Прототип самотног чиче, отуђеника од цивилизације, Хајдин деда, брдско-планински Шопенхауер.
Да ли зато што су му још ’46. конфисковали шуму на Руднику, што баба одавно није са њим, или што су му се деца разишла по белом свету, тек овај стари мизантроп већ годинама готово да не избија са планинске падине. Онде чува козе, гаји пчеле, другује са природом и не хаје за људско друштво. Каткад само старим нерегистрованим реноом 4 сиђе до варошице по дуван и још понеку потрепштину. Тада обично сврати у Монако и попије влахов, онако с ногу, те процеди две-три реченице.
Мештани подозревају од његове појаве. Како и не би. Иако у озбиљној старости, кршан је, снажних плећа испод дебелог гуња и оштрог погледа испод густих седих обрва. Кажу да су му једном тако неки дошљаци добацили вулгарну пошалицу, на шта је старац двојици подсмешљиваца у трен ока обио фасаду држаљом за крамп.
Старом нико не треба, он има свој микрокосмос. Понекад само делиће сете испусти кроз двојнице, седећи на прагу оронулог кућерка. Тада се засеоком подно планине разлегне мелодија нагомиланог времена које као кроз какав вентил истиче ван, струји и прожима мутњикаво вече.
– Чујеш, Стари засвирао!
– Потеци, потерај овце у обор, сигурно ће невреме, матори баксуз никад не омаши!
Preuzeto sa http://vukajlija.com