Поред стварности која је око нас, свакодневно се боримо са стварношћу која је у нама. Од ње не можемо да побегнемо, па се свим силама боримо да је потиснемо у нашу, бедом измучену душу. Биће све у реду, није све тако како изгледа…
И није. Горе је. Механизми одбране су чудо. Човек може преко свега да пређе, све да преболи. Наду коју има у боље сутра чуваће до краја, и ако зна да од тога нема ништа. Са оним шта има, срећан је. Има се за леба и масти, проје и млека. Сад, као и пре петсто година, а чини ми се и као за петсто година. Навикли смо да живимо тако. Српче никад неће плакати за киндер јајетом. Онако малецко, зна да не може да га приушти. И са том дозом скромности ће живети.
Најскромнији често знају да буду и најбољи људи.
Зато, можда само зато ми је драго што је овако. Што се још увек у нашем друштву назире племенитост и правда.
Имам плату, минималац, али какав је – такав је. Гарсоњера и Форд фиеста из ’95. Стил писања, мало шарма, и Јома патике за фуцу. Другови су ми ликови, родитељи увек ту за мене. Шта ми више треба…
Preuzeto sa http://vukajlija.com