Dva pojma koja se diametralno razlikuju. U Americi nije potrebno mnogo da čovek dobije tu "laskavu" titulu. Može da bude posvećen poslu, da drži do sebe, prehranjuje porodicu i otplaćuje 14 kredita, ali čim kolege primete da voli da popije po koji viskić javlja se sumnja. Svaku glupost koju napravi u budućnosti pripisaće alkoholu, iako bi on to verovatno i trezan uradio. Zatim, svi ono koji ga vole, ga šalju na "antialkoholičarske" terapije na kojima se 10-ak ljudi samoblamira. Kad uspe sa svog dnevnog alkobilansa da izbaci tih 4-5 viskića svi će biti ponosni na njega.
– "Moje ime je Dzon Smit i ja sam alkoholičar"
Kod nas je drugačije. Pojam alkoholičar se vezuje za zapuštenog, obično neobrijanog i debljeg čoveka. Isti taj mora da pravi žešća sranja kad se napije i to u javnosti. Takodje retko će se pripisati čoveku koji ne ide po kafanama. Dobro je poznat izraz "voli popiti", a ljudi koji vole popiti nisu alkosi već samo uživaoci. Jutro, kafa i rakija za lakše budjenje, dve- tri rakije pre ručka za apetit i litar crnog ili špricera posle, da se bolje zameša i slegne. Popodnevna dremka posle koje se cepne jedan vinjačić čisto da malo trgne. Uveče fudbal i 4-5 pivca ‘ladnih jer fudbal i pivo idu zajedno (muškarci znaju zašto), a i lakše se zaspe posle. Na dnevnom nivou, to su tri rakije, litar vina, vinjak i 5 piva. Ništa neobično za čoveka koji "voli popiti". Nikom nikad neće pasti na pamet da ga šalje na neke idiotske terapije, žena bi mu srala malo zbog para koje spuca na to, ali ne može. Rakiju peče s’ kumom od kumovog voća, a vino mu donosi brat iz Deronja…
-"Moje ime je Ratko Vejin i ja volim popiti"
Preuzeto sa http://vukajlija.com