Породична логистика, породична дипломатија. Носећи стуб у кући, у месту, у држави, и онда када сви остали стубови, дрвени, бетонски и људски, затаје.
Без роптања прихвата сваку улогу коју јој домаћин, синови и животне околности намене. Савлада материју, па иде трагом својих мушкараца, крпећи рупе, замазујући флеке, спасавајући што се спасти да после њихових славних похода, великих мисија од пресудне важности за васколико Српство и, уопште, читав космос.
Времена се мењају, околности се мењају, српска мајка остаје онаква каква је одувек и била. А како јој је, шта се све прелама и пролама по њеној души? Хај’те, молим вас, када је то уопште било битно? Српска мајка ће нам сама прва рећи да није битно.
Српска мајка Милица у мисији на двору султана Бајазита.
Српска мајка Марица која речју зауставља кажипрст на орозу пиштоља на слепоочници свог војина Митра и прати њега и њиховог најстаријег сина на јутрење.
Српска мајка којој су оне јесени око Аврамијевдана две закрвљене шумске “војске” одвеле два стасала сина, а она, удовица, остала код куће са петоро нејаких. Куку теби, сејо мила, шта ћеш сад? Шта Бог да. Неће ни ово довека да траје, мораће да се заврши, неко ће морати да победи, погледаће брат-победник брата побеђеног, избавиће га…
Српска мајка која пере четири, пет, шест мушкараца – колико јој је запало, толико пере, јер је толико требало да јој западне.
Српска мајка која је изучила како ради разглас, како се крећу цене за изнајмљивање и кога треба позвати за квар, а кога ако избије свађа или туча. Сноси са сином кабасте кутије на тротоар, па их тамо чува, дрхтурећи на мразу и чекајући пијаног комбисту који опет касни.
Preuzeto sa https://vukajlija.com