Није ни негде ни нигде, чардак ни на небу ни на земљи. Он је полу-једника.
Јако далеко је и од компаратива, није ни турболатив с негативним предзнаком, никада не улази у поређење.
Он је скрајнут моћима динамике коју његова статичност изазива.
Сенка билијарске кугле која од мартинеле одлети преко стола, можда чак ни то.
Гласачко тело чији глас ништа не мења, чује се у фејд ауту од самог старта изговарања фонема.
У сагласју је са дефектно-еолским протицањем времена.
Конотација у основи његовог именитеља казује да је центар, мада је парадоксално он мало тога, али сигурно не то, не центар пажње, не епицентар било каквих збивања.
Највиши домети учествовања у животу су му цукићевско гутање кисеоника с тужним акордима који су осликали његов раван ЕКГ.
Као и средњи прст, на пример, он постоји симболично као неки курац у животу, може му се једино признати болно постојање, и то само половично.
Некада некоме неко срећно детињство… Можда и не тако срећно.
Сам седи у “Последњој шанси”, цеди неку брљу шпиритусне садржине уз Тому у позадини и преко карираног стољњака добацује речи пријатељу кога је могао имати. Но, речи и њему упућене падају у лимену пикслу и даве се у пепелу отресених жеља које је могао имати…
Од свега је оставио само празнину иза себе, а како му изгледа, и после себе… Мада он тога и није баш свестан…
Средњак (кашаљ): “Друже, дај још једну овде…”
Конобар пролази поред њега не региструјући појаву…
Preuzeto sa http://vukajlija.com