Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.
—Montgomeri, Alabama—
– Sine, predajući ti ovaj par ključeva ne predajem ti samo auto. Sa njima ćeš, o Dejvide, danas poneti odgovornost odraslog čoveka i moje puno poverenje. Neću ti govoriti šta da ne radiš, smatram da to već znaš. Imaš šesnaest i svestan sam da ne mogu da te tretiram kao dete. :zagrljaj: Izvoli, sine moj. Vozi pažljivo i učini svog oca ponosnim.
– Budi siguran da hoću, tata.
—Donje Trsište, Srbija—
– Ej, mali, zajebi taj crtani sad! Drž’ ove ključeve i odjuri začas po pivo, dok nije došo Živan da pretera crep, nemam šta da iznesem pred čoveka! Desno skroz ti je gas, do njega kočnica, pa cepaj, samo nemoj da pogineš.
– Ali mama kaže da radim domaći…
– Pusti ti šta mama kaže i vozi po pivo da te ne uspavam pre vremena.
—Kinšasa, Kongo—
– Sine, dajem ti ove ključeve od…
– Sajle za bicikl.
– Ne, od auta.
– Čale, nemamo auto.
– Naravno da imamo.
– Imali smo kamilu koja je umrla. Nemamo auto.
– Aha! A, u tom slučaju, šta je ovo?
– Dedina slika iz radnog logora. Već smo ovo prolazili.
– Brrrrrm Brrrrm!
– Ćale, prekini.
– Brrrrrrrm…
– Ima šta da se jede?
– Nema. Šta misliš zašto ovo radim?
Preuzeto sa http://vukajlija.com