Она поред које можеш хиљаду пута да прођеш, површно је погледаш, а да је заправо ни не приметиш.
Она лепота, коју кад приметиш, наставиш још десет корака, укопаш се у месту тридесетак секунди у једном од оних "жју!" момената дубоког усхићења, и потрчиш за њом. Фигуративно.
И после тога све поредиш са њом, и ништа ти више није довољно добро.
Она после које ћеш се чудити како је раније ниси приметио, и како је други не виде.
Филм који ти је пре годину дана био досадан и глуп, а сада јуриш остале филмове истог режисера по руским торентима, пекара поред које готово свакодневно пролазиш а никад ниси крочио у њу, а погачице им дечарапирају, књига коју си као клинац вратио на полицу после четрдесетак прочитаних страница јер ти је била сувише конфузна, а сад си избедачен јер је писац умро пре десет година, песма која ти се вртела у глави, али никад се ниси удубљивао у текст, пријатељство из основне, текст или дефиниција која ти је прекјуче била много геј, а сада се поистовећујеш с њом, девојка коју годинама виђаш у крају, а онда видиш њен осмех који ти толико обузме мисли да не можеш да ходаш и жваћеш жваку у исто време…
Preuzeto sa http://vukajlija.com