Pratiti događaj ili videti rezultat na kraju

Вечита дилема кладионичара, који нису сигурни која од ове две методе им је до сад била мање баксузна. Обично се појављује код оних кладионичара, који играју 5 тикета дневно (минимум!), али често не заобиђе ни ове са мањим степеном заражености. Наиме, познато је да су многи играчи сујеверни и да сваки од њих има неки начин призивања среће. Неки имају своје срећне оловке за испуњавање листића, неки мисле да ће им срећу донети то што циркају вопс док гледају текму, а неки полажу своје наде у семенке и кикирики. Покушаће све живо само да на крају пљуште говна по њима. Има и оних који мисле да ће имати више среће ако уплате тикет на шалтеру код добре рибе, док гроб риба доноси несрећу на нивоу црне мачке што прелази пут. Дакле, у мору тих “ритуала” се налази и ова дилема: пратити или видети на крају шта је било? – питање је сад. Већина њих често мења мишљење о томе који избор ће им донети срећу. Нервирање им не гине, шта год да изаберу.

Гледајући са прозора кроз дурбин вожд прозбори срдито: “Шта ради онај Добрњац, ‘уста га јебем?!” Војвода Јаков га гледа смешкајући се у брк.

– “Па пошаљи Стеву бећара на лево крило, говедо једно неопевано!”, настави вожд да се нервира, иако је само питање времена кад ће Турци бити потучени до једнога.

– “Затвори пенџер, Ђорђе, бије промаја.”, војвода Јаков покушава мало да му скрене пажњу.

– “Пенџер, пенџер… Јеб’о те пенџер! Имаш српску реч прозор, мани ме с тим турско-чобанским речима.”, одбруси му вожд љутито.

– “Добро, онда затвори прозор, брате. Уби ова промаја. Богами уби.”, замоли га војвода још једном.

– “Боли вас опозиционаре, да простиш, курац.”, затвори вожд прозор, те настави: “Немате власт, али нисте ни одговорни.”

– “Како нисмо, па ово је и наш устанак!”, на то ће Јаков. “Не разумем што се тол’ко нервираш, Ђорђе. Поцепаће их наши јунаци к’о Младен сланину.”

– “Хајд’ у пизду материну, сад ме насмеја право.” кроз смех ће вожд. “Ма нервирам се… зашто – ставио сам педес’ дуката на овог Стеву бећара да ће да побије више од двадес’ и шес’ и по’ Турака, а данас му нешто слабо иде војевање.”

– “Ау! Ниси треб’о то да играш, црни Ђорђе.”, одма’ му рече Јаков.

– “Што, море? Па у форми је још од самог почетка буне.”, погледа га вожд сав зачуђен.

– “Повредио се ‘номад кад је Хафис-паша навалио на њихову чету. Једва стоји на леву ногу.”, објасни војвода Јаков апсолутно стручно као Горчин Стојановић.

– “Ма шта велиш? Како то нисам знао, о јеб’о ме коњ!”, раздера се Црни Ђорђе громогласно. “Ех да сам знао, не би’ га ни луд ставио на ‘артију.”

– “Ја ти предлажем, ако дозволиш, да не гледаш то више. Само џаба кидаш живац. Ја сам неки дан узео лепе новце, а нисам никако глед’о шта се дешава. Тако се ваља.”, мудро му даде савет Јаков. Свака му је ка’ Горчинова.

– “Којекуде, хајд’ да пробам. Можда ми се тако боље посрећи. Даће Бог!”, понада се вожд да можда ипак није све изгубљено.

– “Него да опалимо ми партију шаха?”, предложи војвода ноншалантно.

– “Ма да, бре! Таман да убијемо време док они не заврше.”, трљајући руке сложи се вожд.

– “‘Оћеш црне или беле?”

– “Чекај, ти Црног Ђорђа питаш да л’ хоће црне ил’ беле?”, приупита вожд војводу гледајући га као крава мртво теле.

После само 5 минута војвода Јаков направи шах-шех. Црни Ђорђе тад обори све фигуре, преломи таблу о колено, те узе белог краља, стави га на пањ и осече му главу.

– “Шах-мат.” вели он Јакову, те опет узе дурбин и отвори прозор.

Preuzeto sa http://vukajlija.com