Свечана гозба за волухарице. Још ако је волухарица мазохиста, агонији никад краја. Сам пистаћи је у суштини тотално фушарски одрађен још од мајке природе/богаоца а у сарадњи са мултинационалним хуманитарним фондовима за ангажман мале афричке деце за доживотно брање пистаћија са свог дрвета у свом атару у замену за вакцину против колере и лепре, пистаћи постаје полупрозвод који уместо да прође кроз бар још једну фазу обраде (грубо скидање штроке), опуштено се пласира на тржиште и захваљујући аури егзотике, макробиотичкој зрнастости и неазсићеним мастима, дакле здрављу (на страну 20% соли у сувој материји), а све то уз резон скупо је значи добро је, постаје елита међу грицкалицама коме глупи, досадни кикирики може да се сагне.
– Добродошлиии! Иволте, уђите, цок-цок-цок! Седите… ко шта пије?
– Пиво, пиво, пиво, пиво, пиво, чај од кантарионове душице, пиво, пиво.
– Ево саће, ладно ко дедин курац, чај нема одјеби. Послужите се пистаћијем…
– Вау брате, пистаћи, који буржуји ове Полументе јбт. Дај ту ванглу вамо.
… После два сата дављења пистаћијевим шкољкама, забијања истих под нокте до граница издржљивости Малог Радојице и јебања мајке недовољно отвореним примерцима ове племените биљке, сви леже на поду усана расцветалих као у Луја Армстронга, поломљених зуба, крвавих нервних завршетака на прстима и пре свега измучене душе. Пистаћи је победио. Од оне вангле остала је дупло већа запремина љуштура неприметно мање тежине на штету јестивог материјала. А на столу нарамак јебених пистаћија херметички затворених у оклоп који сачмаром не би разнео.
Онај морон што пије чај: Е, јел имаш неки бонсек, циркулар, хилти бушилицу, нешто дотворимо и ове, можда они нису ужегли јбг?
Preuzeto sa http://vukajlija.com