Ona rečenica kojom te je ćale iznerviran upozorio dok si drndao tetris a on ušao u tvoju sobu pravo iz spavaće odakle je do tog trena dopirala galama, kad ti je još bilo 4, a ti si se samo nevino nasmešio.
Reči koje si šapatom podelio sa svojim drugom, sa sve onim dečijim nagoveštajem „tata mi je rekao da…“ kojeg ćeš se za desetak godina stideti da kažeš u društvu, u vrtiću nakon što vam je Marta vriskom uz asistenciju vaspitačice, otela i lego kocke i plastičnu kasicu, a u naposletku ih bacila među ostali krš u golemoj kutiji za igračke kada je ugledala ljubičanstvenu lutku na polici u dnu prostorije.
Ono što ti je samo prošlo kroz glavu sa 16 kada si dobio poruku od cure da ne želi da te čuje bar neko vreme, a pola sata kasnije iz ćošeta svoje sobe u koje si isfrustriran zafrljačio telefon začuo melodiju pesme „I was made for lovin’ you“ koju si onako tinejdžerski zatreskan do ušiju i nazad posebno dodelio njenom kontaktu.
Ono što ti je palo na pamet negde sa 28 kada si je zaprosio, a ona je ćutala dobrih dvadeset sekundi, najdužih u tvom životu.
Ono što si ponovio svom šestogodišnjem sinu sa 35, kada si se na njegovo potkrovlje kreativnog sajber haosa popeo da bi izbegao epicentar vulkanske erupcije svoje drage koju je uhvatio trenutak neodlučnosti pred otvorenim garderoberom i par desetina komada haljina za večernje izlaske. Na šta ti on prezauzet Ipad-om i nije odgovorio, a osmeh koji ti se učinio poput onog tvojeg od pre tridesetak godina, zapravo je bio izmamljen fotkama swatke mawe mawowetnice.
I najzad, nešto što si sa 80, senilan i omatoreo promrmljao sebi u bradu uz par sočnih psovki zato što ti se žena naljutila jer si umesto praška za pecivo iz dućana doneo vanilin šećer.
Preuzeto sa https://vukajlija.com
