1 – Молим оптуженог Докурчева да ми каже шта има у своју одбрану и да ми каже да ли су истинити наводи госпође Милић Хаџифејзовић у којима тврди, цитирам: „Дотични Докурчев је мог мужа, 20. новембра 2016. године сачекао на ходнику зграде, везао га дугачким канапом, обесио наглавачке на тераси, истим тим канапом му фиксирајући муда, и спуштао га тако са четвртог спрата, до приземља, тачно седам пута, када је мој муж, гдин Дејан Хаџифејзовић добио блажи срчани удар. Након тога га је подигао назад на четврти спрат, у свој стан и шутирао мартинком у лево плућно крило.“ Па, господине Докурчев, шта имате да кажете на ове наводе?

2 – Прво и прво, није ми била намера да га спустим до доле седам пута, већ ми је при подизању дотичног након шестог спуштања исклизнуо канап из руку, друго, шутирао сам га и у бубреге, али не мартинкама него труперкама, постоји разлика, знате. Треће, ставите се у моју ситуацију. Дотични, неколико месеци уназад свако јутро у шест ујутру креће да вежба у свом стану преслушавајући „Моји су другови“ Момчила Бајагића званог Бајага, на рипит, вежбе му се састоје од трчања у круг по стању, певања рефрена и успутног стењања током строфа које и даље није научио. Четврто, тог фаталног, 20. новембра, након целе те тортуре сам кренуо на посао и срео дотичног Декија у ходнику зграде где ме је поздравио са „добро јутро џезеру“, што ме је екстремно тригеровало и довело до флешева сваког јебеног јутра у претходних седам месеци. Од када се он доселио у моју зграду, анксиозан сам, Бајагић ми се привиђа на улици, и развио сам фобију од џеза, другова и генерално људи који се зову Момчило. Ако и даље сматрате да сам крив, ето, прихватам казну, каква год да је. Само да будем што даље од овог монструма.

3 – Поштовани судија, то што је живот дотичног сив, не значи да мој не сме да буде жу…

– Ej kakav sam igrač bio, da ti znaš! Da sam nastavio da treniram, gde bi mi kraj bio!