Мењаш старе инсталације у кући. Развлачиш каблове у зиду, стављаш нове утичнице, прекидаче…
Треба ти десет прекидача за светло (претпоставимо толико, ради лакшег приказивања). Кад их донесеш из продавнице, сви су они лепи, чисти, ушушкани у оне кесице… Сви су исти. Као јаје јајету.
Онда дође време да их постављаш, да прораде, да почну да служе ономе за шта су намењени. Е, то је тренутак када читава та прича о једнакости пуца: један је за светло у предсобљу, други за кухињу, трећи за купатило… Један је стално у топлом и чистом, али га чвракају на сваких пет-шест минута; други је на хладноћи, промаји и под влагом, а пали се с мене па на уштап (подрум, шупа); онај за терасно светло још ређе… Итд. Одједном, не само да више нису исти, него су им судбине различите до непрепознатљивости.
А од чега зависе те њихове даље судбине? Од нечег баналног, скоро понижавајућег: од тога којим си их ти редом узимао са гомиле. А ти си их узимао насумице, јер је стварно било свеједно, јер су сви стварно били исти.
Живот.
Код људи је та различитост још израженија него код ових чвракалица из приче: од самог тренутка кад се два гамета споје и настане човек, он је један, јединствен и непоновљив. Не постоје два иста, ни у једном тренутку. Околности му одреде даљи животни пут, неко прође боље, неко горе (и, наравно, свима се увек чини да су други боље прошли од њих) – углавном, толико о свим тим причама о некаквој „једнакости“ између људи.
Равноправност? За њу треба да се боримо, за њу можемо да се боримо и за њу мора да се бори свако ко има иоле мозга, иоле образа и ко иоле држи до себе. Али, једнакост?! ‘Ајте, молим вас, колика човек мора да буде будала, па да се заноси тим причама!
Нисмо једнаки, никада нисмо ни били, нити ћемо моћи да будемо. Е сад, који нас је то Мајстор инсталирао и да ли нас је захватао насумице, као ти оне прекидаче када си их уграђивао, или је то ипак радио плански и са неким смислом – о томе увек може да се прича.
Preuzeto sa https://vukajlija.com