Развојни пут једног другачијег осећаја боли.
То је такав осећај који се разликује од свих њему иоле сличних. Осећај који скоро па да и нема додирних тачака са оним што је написано у стручној литератури. Чудан осећај.
Резултат је спољашњих утицаја али не оставља трагове на кожи. Нема отворене ране, нема модрица. Нико неће приметити.
Све док не проговориш. Е, тад та кнедла што ти стоји у грлу постаје итекако приметна.
Почнеш лепо да кркљаш, да шиштиш, да пиштиш, да немо отвараш уста, као риба на сувом, да се гушиш бре. Изгибија. Асфиксија. Фантомски прсти око твог врата. Небитно.
Е, онда изводиш одређене ритуале да одагнаш те духове. Залијеш нечим. Неким пићем чији се садржај изражава у процентима, а ту не мислим на стопостотни сок од наранџе. То је само шарена лажа.
Елем, када се ратосиљаш тих аветских руку што те гуше, када та кнедла и све остале пичке материне што су ти правиле застој у грлу крену доле, да се то све покуша фино сварити, неретко ће ситни фрагменти те кнедле скренути с пута а њихова есенција ће путем којекаквих жила, вена и артерија да се обре у средишту кардиоваскуларног система. У том јебеном перпетуум мобилеу што чорбу не троши, већ рециклира. Ту већ настаје куршлус. Отров почиње да куља венама и да се шири као шумски пожар. Све је захваћено и све гори и сагорева, па и алкохол. Ватра тиња и тиња. Белим па наранџастим па црвеним сјајем, црпећи из тебе сав кисеоник што јој је на располагању. И тако све док се напокон не угаси, жар утрне а пепео затрпа ружним успоменама.
Е, а онда те заболе неопрљени курац.
Preuzeto sa http://vukajlija.com