Uvek te oda, kad treba da sprečiš ubistvo u filmu. U stvarnosti obično probudi roditelje kad se vraćaš pijan iz provoda.
Film:
Približavaš se slabo osvetljenim hodnikom sobi iz koje dopiru nekakvi čudni zvuci.Otvoriš ormar kad ono odelo ti izašlo iz mode. Ne, stani, to je samo loš san, ili glup vic.Uostalom, nije ni važno.Elem, približavaš se sobi laganim korakom, malo ti fali da iza ugla nazreš lice čoveka sa crnim šeširom u tamnom odelu dok ti je sagovornikovo lice potpuno vidljivo, to je, naravno, tvoja povremena kres – kombinacija kojoj si u vrtlogu strasti poverio neku dugo skrivanu porodičnu tajnu. Bum, i žena je mrtva. Spremaš se da asasinu s leđa zadaš fatal blow,krećeš,škrrr (dobro poznati zvuk), bum, osećaš hladno olovo sačme i gušiš se u sopstvenoj krvi.Ne, ne i ne, ipak ne možeš da ubiješ glavnog lika. Umesto toga bacaš se u stranu u stilu Maks Pejna, vešto izbegavajući raspršene šrapnele sačme, sakriješ se iza zida, vadiš oružje kad ono imaš šta da vidiš, ostao si bez municije, polako proviruješ, a od ubice ni traga ni glasa. Nema veze, tvoj je na kraju filma.
Stvarnost:
Vraćaš se kući u sitne sate, nekako potrefiš kvaku. Ulaziš tiho, polako skidaš patike, i spremaš se za izazov večeri, kako preći dugačak hodnik od starih dasaka a pri tom ne probuditi roditelje? Hm, eureka! Pada ti na pamet scena iz Čarlstona, u vinogradu. Odigraćeš. Jeste da ti fali riba, al’ šta da se radi, moraćeš da improvizuješ. Hvataš predmet svojih mokrih snova za ruke i uz zvuke tanga krećeš, zadivljen si svojim umećem čak toliko da nadmašuješ i Asku, i sve ide kao podmazano, već nazireš vrata svoje sobe, pobednički osećaj te obuzima, škrrr (not again), toliko je zaškripelo da si zamalo odvalio dasku, skrhan porazom saplićeš se i padaš. Nema veze, bar si pokušao.
Preuzeto sa http://vukajlija.com