Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s’ vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:

-Kolega Šešelj, izvolite.

-Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni.

-Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led.

-E onda dobro.

Skida sako, seda na stolicu.

-Kolega, izvucite karticu sa pitanjima.

-Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite.

-Molim vas, kolega, izvucite karticu.

-Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće.

-Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu.

-Ako je do procedure, onda dobro.

Izvlači karticu, pročita je i kaže:

-Mogu li da zamenim pitanja?

-Zašto, ne znate ili niste sigurni?

-Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije.

-Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje.

Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu.

-Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje.

-Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola?

-Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka.

-Dobro onda.

I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara:

-Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu…

Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha…