Dilema svake žene pri spoznaji karakternih osobina svog, očigledno, idealizovanog muškarca. Javlja se u trenucima kada se ispostavi da je vaš dojučerašnji potencijalni životni saputnik, koji likom podseća na Apolona, umećem na Don Žuana, punjenim tikvicama na Džejmija Olivera, a obdarenošću na Leksa Stila, zapravo vezan za maminu suknju k’o srpski budžet za MMF.
Za nekoga ko je u stanju da recituje sve od Ćopića do Bodlera, obučno očekujete i da zna da čist veš nema sposobnost teleporta u fioke, kao ni da noću ne dolaze nindža kornjače da nečujno iznesu smeće.
– Miro, da li dolazite ti i Žarko za prvi maj, kod nas u vikendicu na par dana, da roštiljamo sa kumovima?
– Ne verujem draga, radim k’o crnac u Najku, do subote uveče, neću imate vremena da se spakujem, a još treba i sve račune da poplaćam, napumpam gume na Nisanu i proverim ulje pred put. Ne stižem, pa da me jebeš!
– Pa ček, što on ne sredi kola i spakuje štogod, pa da te pokupi posle posla da dođete pravo gore, znaš kako smo utegli vikendicu, k’o Brena čelo, nema trunke neravnina na travnjaku, sva stolarija blista, sve pod konac!
– Ma ‘de bre on, ne bih mu poverila 150 dinara da odnese zgradonačelniku za čišćenje stepeništa jednom mesečno. Kao dete je, ujutru ga opeglam, obučem, nahranim, pa sebe pakujem za pos’o, nekad ne znam šta tražim s njim, nit’ da mu popušim, nit’ da ga podojim. Da sam ‘tela dete, rodila bih ga.
Preuzeto sa http://vukajlija.com