Pogled u plafon. Još uvek je mrak. Ipak vidim luster. Možda je san, ali taj osećaj je tako stvaran. Da, prilično sam siguran da se ovo baš sada dešava. Pričali su mi stariji o ovome dok sam bio klinac. Nikada nisam želeo da verujem u tu priču, ali nisam uspeo da je odgnam iz svojih misli. Toliko puta sam je sanjao, ali sam se uvek budio čitav. Zbog te priče i držim ovaj nož kraj kreveta. Ljudi su mislili da sam lud. I ja sam mislio da sam lud, ali večeras sam se suočavam sa istinom. Ipak je stvarna! Dodiruje me po vratu! Jebote, ne mogu da se pomerim. Polako. Ostani pribran i uzmi nož. Tako. Nikakvi nagli pokreti. Visoko iznad nje. Sad! Kidaj! Seci! Osećam toplinu krvi i iskidano meso. Kako sam moćan. Napokon ću se rešiti svog jedinog straha. Mrtva si kurvo!

U tom trenutku ulazi čovek, pali svetlo, izbezumljeno gleda u sina koji mrcvari svoju utrnulu ruku kuhinjskim nožem i uz odsustvo razuma postavlja pitanje kao sa početka dobro poznate pesme Beogradskog Sindikata: "Sine, da ti skuvam kafu?"

Е па госпојо, минђуше и репићи се скидају за мање од 30 секунди, а богатство се стиче мртвим рођацима и преварама, већим дијелом; доктори и богати људи су већином шупци којима је увијек мало, а љубав према друштву и рад за живот је урођен, а не нашминкан; и госпођо, не судите по изгледу јер јебени подочњак је од рада и јебени пирсинг је дјечачки сан, а ако све то прешминкам, нећу бити бољи човјек.

Седите у парку и довршавате другу флашу пива. Слушаш га како се с кумом испеглао под шатром на свадби ортака из Мерошине. Мерошина, мислиш у себи и смејеш се наглас, готово сигурна да ћеш му дати пичке. Али онда твој смех утихне и настаје тишина. Обоје ћутите. Знаш да је ред на тебе да узвратиш неком подједнако симпатичном и благо трансферичном причом о своме пијанству, али јебига, пијана си, мисли су ти троме и језик ти је незграпан, не можеш наћи праву реч, нити праву мисао. Пребираш по сећањима, али чини ти се да ти је глава потпуна празна и испијена, после два литра пива се не можеш сетити ни кевиног имена, камоли водити смислен разговор. Хвата те паника. Он се нервозно осмехује. Срање, мислиш у себи, и он је приметио тишину. Обоје сте напети, осећаш притисак да кажеш нешто, исте секунде. Сети се нечега, Ана, било чега. Реци нешто. Одмах. Сад.

-Ја и ортакиња смо гурале краставце у пичку кад смо се напиле.

.

.

.

.

-Киселе или обичне?

– Joj dušo skidaj gaće, daj mi baklavicu, ima da se ulijepim sad k’o turčin na bajram.

– Drž’, na, crk’o da bog da takav proklet.

– Ustao jutros, gabor u krevetu, ne znam ni gde sam, ne znam gde je auto, ne odem na posao, krenem kući, zvekne pljusak, počnem da kijam i kašljem, nemam ključ od kuće, mokar se okliznem niz stepenice, slomim mogu, zovu me da se i ne pojavljujem na poslu…. govno.

– A onaj Miloš iz ulaza što je završio andragogiju i nema posla, zamisli juče, usred onog pljuska se izgubi u nekim pizdićima, pokupi neku devojku u ćaletovom fići usput, odveze je do kuće, ona sva fina, da se tata zahvali…. jutros priča, ovom profi fali neki stručnjak na temu nekih kurac palac istraživanja. Ode čovek u Švajcarsku da proučava ljudologiju.

:u isti glas:

– Eto, kad đavo sere, sere na istu gomilu.