Једна од највећих дилема кад се на селу деца играју рата дрвеним пушкама. Од опреме потребно је само пар ексера и летава (немој их ломити са ограде да ти се тим истим летвама ћале не би “потписивао“ по леђима), грудве блата које “глуме“ бомбе, и нешто из чега се оне требају испаљивати (не дирај велику кутлачу, да се кева не би опет питала зашто се џем осећа некако чудно), и наравно, главни састојак: добра воља. Али наравно, највећа дилема, ко што је горе већ речено, је то ко је у игри “погинуо“. Свакако, друга дилема по значају је ко су “партизани“ а ко “Немци“, ко “каубоји“ а ко “Индијанци“.
-Бум! Марко мртав си!
-Курац мртав “пуц’о“ си према Срећковом брду а ја овде код Шкипића реке!
-Ма мртав си!
-Море, јебем ли вам мајку окупаторску! Јурииииш! Бум! Рататата! Бум! (па ондаК “кундаком“ мрског непријатеља по челендри да све звезде преброји и отпева једно десет пута: “Мама! Помагајте људи, уби ме човек!“)
Preuzeto sa http://vukajlija.com