Životni tag i fataliti kobejn u vreme bivše Jugoslavije. Junoša sa ispod šezdeset kila i sa pilećim prsima, magistar matematike sa dioptrijom -12 i +6 koji predstavlja opasnost da mitraljezom pobije vasceli svoj vod, talentovano specijalna lobanja ili jednostavno lelemudanski pametnjaković koji je rešen da izbegne vojnički dvopek i čaj od broma, pred komisijom pecao konzervu ribe u limenom lavoru. O.K., sve u redu, sve pet. Pečat u vojnu knjižicu, i doviđenja druže.
Ali, prc. U nekim afričkim plemenima čovek mora imati sto koza da bi se oženio, pingvin koji nakupi najviše kamenčića primami ženku na plođenje, ali, bato, u zemlji Mirka i Slavka, Valtera, partizanskih žena bombaša iz Bihaća i Maršalovog kera Reksa, u kojoj avliji mater na ispraćaju u vojsku nije postila suzu, u toj neće ni dočekati ni da otrači veselje ženeći sina.
On neće jebati, ustvari možda će jebati sredovečnu seosku učiteljicu, Purgerku na moru, i Ciganku na frankfurtskom autobanu, kad se bude vraćao sa bauštela. Ali oženiti se najverovatnije neće, bar ne curu iz dobre, domaćinske kuće. Ko bi dao kćerku za čoveka koji ne može pušku držati? Jer mentalitet našeg sveta je da se aljkavo busamo u grudi kad je dobro, a kad nedaća udari – dao bog, krivi Masoni i Vatikan. Ipak, valja imati zeta koji će biti sposoban izgine u nekom od ratova, ali prvo ako je moguće da krne par komšija, koji se drugom bogu mole, da ga se ima razloga kvalitetno oplakati.
A sad za kćerku udovicu… jebiga, kolateralna šteta. Dao bog… e sad koji bog od ova tri naša, u koje kao komunisti nismo verovali zarad kauzalne veze crvene članske knjižice, letovanja u Igalu i praseće butke preko sindikata, da ga jebem nesam školovana kasti.
Preuzeto sa http://vukajlija.com