Način ograđivanja, nakoh shvatanja da bi bilo koji drugi odgovor mogao da oda i uvuče u problem.
– E brate, jesi i ti nekad kao klinac uzimao plišane igračke i trljao kobas od njih?
– A?
– Pa ono, malo džaranje i to…
– Koji ti je kurac? Što bih to radio?
– Ma ništa, pitam čisto onako. Nisam ni ja.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur’o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis’o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv’o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri – četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo… Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Najefikasniji put do savršene linije.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Ubodena onoliko puta koliko treba da se ubode da bi se završio goblen poznatog Wiehlera "Poslednja večera", dimenzija 220×115 cm.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Dolazi odma posle savremenog doba. Javlja se usled borbe za opstanak gde mnogi rešenje pronalaze u "besplatnoj" eksploataciji bakra u propalim fabrikama, najčešće u vidu kablova. Neki kažu da se isplati, a oni drugi ne žele da razgovaraju bez advokata.
– Mile, ajmo na pivo večeras?
– Ne mogu večeras, teram neki bakar za Vladičin Han.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Дете пошто га мајка оплави од батина.
– Комшинице, изволите кафу.
– Хвала, него чула сам да је онај ваш мали баш интелигентан? Да није оно индиго дете што казују на телевизору?
– А па то индиго јесте сигурно, јуче сам га оломила од батина, поломио ми мушкатле лоптом. Исти отац.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Јако фина девојка, једна од оних које стварно не вире кад је филма сцена еротична на неки начин. Неће имати дечка до двадесет пете, а и ко јој буде први вероватно ће је женити. Левел испод часне сестре.
– Брате немој њу да муваш, сви добро знамо шта ти желиш! Од ње то нећеш добити, нећеш је чак ни за дупе ватати, можеш само лектиру да читаш са њом.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Најнижа јединствена понуда при плаћању услуга свештеном особљу.
Верник : – Оче колико сам дужан за крштење ?
Попа : – Колико даш дете. Од воље ти.
Верник : – Колико је то, Оче ?
Попа : – Знаш како су наши стари говорили : Што више даш, мање се црвениш.
Верник : – Оче, мене данас нешто није блам. Збогом, у здрављу ми остај.
Preuzeto sa http://vukajlija.com
Човек који носи пиво у мраку, оклизне се, падне, устане, види барицу на земљи, гурне прст у њу, лизне и каже "Хвала богу, крв"
Preuzeto sa http://vukajlija.com
U svakom odeljenju, u srednjoj ili osnovnoj školi, postojao je jedan ovakav primerak ljudskog roda.
Hvatači beleški jednostavno žive da zapišu ono što profesori govore, bilo to bitno ili nebitno. Dok pišu oni uživaju gledajući svoju ručicu kako razdragano obigrava oko papira, i zamišljaju sebe kako izgledaju nama koji ih vidimo.
Smatraju sebe veoma poslovnim ljudima, i takodje smatraju da liče na one poslovne ljude sa tevea.
Prepoznaćete ih tako što zabodu svesku u zglob ruke, imaju neku pederaj hemijsku, i obično stave naočare na nos, kako bi, naravno, što kulije izgledali.
Pišu sve, bitne i nebitne stvari, ono što će im trebati i ono što im nikada neće trebati, ali sve dok ruka mrda njihov život ima svrhe.
profesor: danas pričamo o romanu Zločin i kazna.
hv. beleški (piše): Zločin i kaznA, podvuče duplom crtom ovaj naslov
profa: nego, pre no što počnemo, recite mi, jel ste gledali sudjenje Mladiću juče?
hv. bel (piše): sudjenje Mladiću – pogledati obavezno (obavezno napisano drugačijim slovima)
zatim, hv. beleški pita profesora: A na kom kanalu ste gledali sudjenje?
p: jao, mislim da je bilo na RTS-u, nisam siguran
hv. bel: hvala
(piše) RTS
*crta logo rts-a, još jednom sve podvlači za svaki slučaj jer bitne stvari se ne smeju zaboraviti, a onda sve to uokviri i spreman je da piše dalje.
Preuzeto sa http://vukajlija.com