Pojava koja počinje već pomalo da nervira iako je u početku bila simpatična.
Naime, sve je počelo od kukanja Ane Ivanović stranim medijima kako je morala za vreme bombardovanja da trenira u praznom bazenu, a onda se proširilo na skoro sve sportiste i sportove, pa su mesta treninga bivala sve zanimljivija i sve čudnija, a sve samo da bi uveličali svoj uspeh ili opravdali neuspeh, a neki čak i da bi dobili koji dinar više ili gajbu od države, neki prostor u centru grada za male pare ili bilo kakav vid koristi.
U kakvim uslovima počinju brazilski fudbaleri, kenijski atletičari, rumunski gimnastičari i mnogi drugi, pa zasene sportiste iz mnogih drugih zemalja na igrama, zato što imaju znanje, volju i ljubav prema sportu kojim se bave i zemlji koju predstavljaju.
Sestre Moldovan: Jednostavno nismo mogle. Država je kriva zato što mi moramo da treniramo u kanalu Tise, jer ne žele da nam obezbede uslove za bolji rad. Da imamo uslove kao u Engleskoj mi bi pobedile na svakoj Olimpijadi. Država d’uradi nešto po tom pitanju. Mi se satrasmo da predstavljamo Srbiju, a Srbija nam ništa nije dala. Ni stan, ni penziju, ništa.
Novinar Kurajbera: Da, da, ali što ne odete na Adu da trenirate. To vam je samo par kilometara od kuće. Šta radite u kanalu nekom?
Sestre Moldovan: Ovaj razgovor je završen. Od sada samo kukamo na B92.
Preuzeto sa http://vukajlija.com