vežbaj…

Ноћ, погашена светла. Хладно је… Заправо 30 степени је, али ај да направимо мало атмосферу.

Дакле ноћ, мрак… Телефон јбт! На столу ми је телефон, аларм ме никада неће пробудити одатле. Треба га дохватити без устајања. Хм! Како сад… Мисли човече, мисли. Ок, ставићу ћебе на под, јастук на њега, онда ћу каишем са панталона које су ми на дохват руке свући телефон са стола, он ће пасти на јастук, самим тим на ћебе, ја ћу ћебе довући и све ће бити супер. Сцена је намештена! Бичујем каишом телефон. Каиш погађа лампу на столу, лампа пада и удара тастатуру, и као што свака стона лампа уме притиска ctrl+alt+del, монитор се пали. Аааа, ослепо сам! Смањуј губитке, смањуј губитке! На рукама долазим до стола, а дупетом и ногама још увек спавам, хватам телефон који клизи из руку и пада преко друге стране стола.

Дупе и ноге више не спавају, испао сам из кревета и рокнуо главом у комоду.

Лежим немоћан, депресиван и поражен, а ћале ми се пројектује изнад главе у четири примерка:

Не мож’ бре ништа с курца!

Kako bi to izgledalo u Srbiji

"Policija, daj mi kola!"

"Beži bre tamo!"

"Treba mi tvoj auto, u toku je sveopšta potera za teroristom!"

"Za kim bre? Čoveče mani me, idem na pijacu."

"Jel znaš ti da Srbiji (i svetu) preti kraj ako ne uhvatimo ovog teroristu iz Brngaljistana?"

"Okani me se bre, mi smo i onako propali odavno."

Okupljeni gradjani:

"Uaaaaa, kakva ste vi milicija, zašto maltretirate narod, jurite lopove!"

Pandur: Vozačku i saobraćaju dozvolu! Jel ti to nemaš florescentni prsluk,a?

– Tato, otvaraj rakiju, postaćeš deda po 17. put!

– I ti nađe ženu ko njivu, jebo te otac ludi.

– E brate, ona mala Mara, patrijahalna devojka, zar ne ?

– Da si živ i zdrav, ja je lično krekovao pre godinu dana !