Аутентични црногорски израз најдубље захвалности. Додуше, Црногорци га ипак много чешће користе у саркастичној конотацији, што јес’ јес’.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Izjava kojom crnogorac izjavljuje ljubav osobi svog života.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.

Nego, da se vratimo na temu.

Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).

Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).

Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti – u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.

Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.

Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I – to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom – na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.

BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Roditelji se za sina boje da ne upadne u loše društvo, a za ćerku da loše društvo ne upadne u nju.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Odozgore.

Ili odozdole.

Zavisi šta je pokojnik zaslužio.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Kao

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Uzdah studentkinje sa ETF-a kad se bliži vrhuncu.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Израз коришћен да се опише особа која има толико боја да паун, кад је види, изврши самоубиство.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Човек који је недовољно луд да се класификује као психопата, а опет, превише одскаче да би био нормалац. Не треба мешати ове јединке са типичним ходачима у сну. Не, ови не спавају. Први знак лудила (науч. "прснућа") код сваке особе је престанак клаћења руку при ходу. Другим речима, руке му спокојно висе док он (или она) лагано хода, не држи их чак ни у џеповима. Не постоји ни једна једина нормална особа у Сунчевом систему која не клати руке док хода. Доказао тим научника. Друго, нема оног бич погледа којим вас класичан психопата ошине, већ су очи потпуно празне, као да се нешто закувава. Попут нормалоног месечара, не смеш никако да га цимаш, јер ко зна шта ће да му покрене убилачки механизам. Деца га се плаше, причају како носи огрлицу од прстију својих жртви, док му бивши ортаци вршњаци разглабају како је био добар на баскету, ал је прсо од учења кад је уписао ПМФ.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke – budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k’o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.

U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.

Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:

Preuzeto sa http://vukajlija.com