Устанеш око 11. Одеш и скуваш кафу. Сам, дакако, јер су сви други укућани на послу.
Ти немаш посао, јер не можеш да радиш тек било шта, а за оно за шта јеси квалификован треба веза или паре. Кад немаш маторе који имају везе ко твој друг Станко. Кретени једни! Цео живот се нешто као бакћу, а један пишљиви посао не могу да ти среде, да радиш ко човек, да будеш свој.
Срчеш кафу и полако се будиш. Размишљаш да би стварно требало да седнеш већ једном да кренеш да учиш за тај испит. Ипак имаш 28 година, а остало ти је шест испита до краја факултета, треба и то дати, кад си већ ово до сада.
"Јесте, стварно би требало, и имам и воље да учим, али мени није добро!"
Наравно да није. Гледао си онај сајт са симптомима и дијагнозама, и, судећи по свему, имаш или лоше срце или ти је кондиција слаба. Могла би да буде и кондиција кад по цео дан седиш у кући, али шта ако је срце? Кад мало брже ходаш или кад мало дуже ходаш, почињеш да губиш дах и мораш да станеш, није се са тим зезати. Ипак не би требало да се напрежеш превише. Теби је најтеже.
Телефон звони, друг те зове. Нашао је сезонски посао. Каже да се рмбачи, али зато за пар дана можеш да зарадиш стотинак евра.
"Па јеси ти нормалан?! Знаш да ме кичма зеза бре! И ти ме зезаш са таквим стварима, ко да ја не бих волео сто евра да имам сад у џепу! Ајде здраво бре!"
Неразумни скот! Као да му ниси причао сто пута док сте пили пиво по парковима како, судећи по свему што си видео на Интернету, имаш кичму која је у процесу дегенеративних промена. А откад је Ђинђић наредио докторима да стегну здравствени фонд, теби неће да констатују да си болестан. Свуда иду паре, политичари имају по петсто хиљада плату, ал кад треба за некога ко је стварно болестан, онда нема, нек цркне.
Само када би могао да одеш из ове смрдљиве земље! Сви су корумпирани, нико се не брине о твојој добробити! А морао би неко нешто да уради, и да гледа тебе, ипак си ти грађанин ове земље. Дужни су да се брину о теби, зато су тамо где су. Стока једна!
Зове те мајка, пита да ли си сео да учиш. Издереш се на њу. Дабоме. Ко да не зна да ти није добро. Ко да јој ниси сто пута објашњавао који посао треба да ти нађе. Ко да ти волиш да седиш у кући по цео дан, да те они малтретирају по цео дан и ниподаштавају те. Ко да ти сад не би волео да имаш плату од једно четрдесет хиљада, па да ти је све потаман.
"Уххх, што немам неку шему да одем из ове смрдљиве земље, да нађем неки добар посао тамо где ће знати да ме цене!"
Палиш ТВ. НА РТС стота реприза серије "Врућ Ветар".
Епизода у којој Боривоје Шурдиловић, лењи хипохондор у раним тридесетим, кога од пензије издржавају баба и ујак, у потрази за бољим и нормалнијим послом, где ће да поштују и њега и његову личност и права, оде у Немачку где му се од послова нуди да шиша кучиће или да масира бабе. Или да јебе бабе.
Смејеш се по стоти пут, јер је серија одрађена феноменално, не схватајући суптилну иронију.
Preuzeto sa http://vukajlija.com