‘ Go to your room! ‘

Verovatno najstroži vid ukora/kazne koji su kadri da smisle prosečni američki roditelji. Tako je barem u njihovim serijama i filmovima a nemamo baš nekih većih razloga da sumnjamo da je i u pravom životu drugačije. Elem, slanje grešnog deteta u sobu, nezavisno od onoga šta je ono tačno, kako i gde uradilo ( obično je u pitanju pocepano zadnje sedište neke stare korvete ), spada u, kako se čini, najozbiljniji i najteži deo vaspitavanja malih amerikanaca tj. konačnog bolnog roditeljskog prihvatanja da im čeda, podgojena i sirota, nisu savršena. To saznanje obavezno sa sobom povlači brojna grupna savetovanja sa porodičnim psihijatrom kao i česte zajedničke izlete ( na primer, u tržni centar ) kako bi se, navodno, što lakše prebrodila trenutna kriza u odrastanju budućih naslednika. Školovani američki psihijatar će, naravno, uvek reći da se te stvari rešavaju same od sebe i da deci treba dati potpunu i ničim ugroženu slobodu. O eventualnom fizičkom kontaktu, jasno, nema ni govora – naime, očevi IPAK sačekaju da im ćerke napune 18 godina za to. Iz svega ovoga proizilazi da kada odrastu, mali Amerikanci postanu tako veliki zlikovci da im na celom svetu nema ravnih. Međutim, najvažnije je da su odrastali u zdravim i normalnim porodičnim uslovima…kopilad.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Ćufta u studentskoj menzi. Nikad ne znaš kakvo te iznenađenje očekuje unutra.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Večito sam. Hoće on da nađe curu, al’ ne ide.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Рођење-1 година: Бациш први поглед на нови свет око себе и заплачеш се; бацаш из уста све што није сиса; бацаш у пелену све што ти се нађе у стомаку.

1-3 године: Бацаш први корак; бацаш све што ти наиђе под руку; бациш пелену; бациш сису.

3-7 година: Бациш флашицу; престанеш да бацаш све што ти наиђе под руку, а почнеш да бацаш само битне ствари (пеглу кроз прозор, лампу са стола, кључеве од аута у WC шољу); бацаш лопту; бациш лизалицу на под плавом чуперку у вртићу.

7-14 година: И даље бацаш лопту; бациш под кревет књиге после завршеног разреда; бацаш први шмек плавом чуперку из вртића, сада из истог одељења; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш га у WC шољу.

14-18 година: Изјављујеш љубав црном чуперку (иста, само се офарбала да би била кул) и бацаш порно часописе под кревет где су књиге, овај пут трајно; бацаш чуперак на кревет; бацаш први кондом у WC шољу.

18-25 година: Бацаш много кондома у WC шољу. Последњи који си бацио био је онај који је пукао; црни чуперак баца бидермајер.

25-65 година: Да би нахранио оног акробату што је побегао из последњег кондома пре него што си га бацио, бацаш све за шта се плаћа – смеће, џакове, земљу лопатом; све ређе бацаш плави чуперак (престала да се фарба) на кревет и најзад престанеш; бацаш рачуне и признанице за плаћену струју.

65 година: Бацаш лопату; бацаш први чек од пензије.

65-80 година: Бацаш много чекова од пензије; поново узимаш лопату и бацаш њоме земљу у гроб седог чуперка (природа је офарбала).

80 година: Бациш кашику.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Оно зелено из студентске мензе што кажу да је много здраво и има чудотворна дејства. Постоји легенда да су четири корњачице упале у ову супстанцу пре него што су постале Нинџа Корњаче (зверке најјаче), да Морнар Попај пије овакав шејк директно из блендера кад ‘оће да се допингује, а међу студентаријом круже гласине да се конзумирањем бар два пута недељно развија способност обављања фотосинтезе на светлост из сијалице.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.

Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.

Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.

Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu…

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.

…I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.

A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.

Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.

Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju…

Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd…

Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.

Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi…Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova…i sve tako.

Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.

Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.

Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.

Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.

Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.

Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.

Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač…ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Preuzeto sa http://vukajlija.com

Zavera protiv treće.

Preuzeto sa http://vukajlija.com