Сутоморе.
Спустила се ноћ. Седите сами на плажи, загледани у једва видљиву линију где се море спаја са небом. Њу су преплавила романтична осећања, а тебе потреба да полно општиш. Што пре.
Таман када је рука кренула да са романтике хоризонта причу измести у сфере које су много битније у животу једног адолесцента, у тишини ноћи одјекнула је реченица:
– Драги, да ли би ми изронио једну лепу шкољку?
Е, јебига.
Још недовољно искусан да причу о морској шкољци вешто и неприметно преокренеш у причу о морским краставцима и краставцима уопште, остајеш условљен јебеном шкољком и роњењем. Наравно да си већ поменуо да си врстан пливач и ронилац. Истина је да ниси много одмакао од своје каде, али израњање шкољке ти је сада последња шанса да уђеш у свет одраслих.
– Наравно…
Устајеш са песка и одлучним кораком крећеш у непознато. Ниси ти нека пичкица, да сквасиш ногице до чланака, па до колена, па постепено… ма јок. Стропоштаваш се у море наглавачке, пре тога удахнувши ваздуха колико ниси у последњих сат времена. Додир са хладном водом и нечим получврстим на њеној површини, охрабрио те је мишљу да ћеш можда одмах умрети од инфаркта, да се ипак нећеш давити у мукама.
Но, ипак си некако преживео зарањање. Пошто се шкољке обично налазе на дну, а одмах након преживљавања се мисао вратила на општење и услове, схватио си да је налажење морског дна следећи логичан корак. Међутим, таман што си то схватио, морско дно је пронашло тебе, тачније, твоју аркаду и лакат, те ти, на неки чудан начин, олакшало посао.
Твој крик трајао је само толико, док ниси схватио да вода улази у уста што на крају не изађе на добро, и да је бол ипак паметније поднети затворених уста. Са сланим укусом устима, у мрачном и крававом мору настављаш своју потрагу за шкољком.
Јебаћеш, не звао се ти Ратко.
Пипаш рукама и ногама по дну, али уместо шкољке налазиш морског јежа. Опет крик, и опет море у устима. Пипаш даље, пипаш… док нагон за општењем почиње полако да слаби заједно са нестајањем кисеоника, опет надјачан нагоном за преживљавање, те одлучујеш да изрониш. Узимаш руком са дна неки непознат објекат, можда буде шкољка.
Схваташ да уствари ногама додирујеш дно, и са објектом у руци, крвавом главом и руком, победнички израњаш ка пуном месецу. На површини отвараш уста у потрази за кисеоником, али уместо кисеоника, у уста улази мекани објекат са почетка приче, морски плод Сутомора, и сада си сигуран да не може бити горе, осим ако оно у руци није шкољка.
Излазиш напоље из мора, тетураш се ка девојци која чека шкољку. Из аркаде лије крв и слива се по телу. Масу из уста си успео да испљунеш, остало је само мало браонског око уста, и пола морског јежа у десном табану.
– Јао… јеси ли добро?!
– Бојим се да нисам нашао шкољку…
– Ух, крвариш!
– Ма ништа, мало сам закачио неки каменчић…
– Јаоооо, па ти си и говно неко пронашао…
– Пронашао сам и ово…
– Морски краставац, видим.
– Личило је на шкољку.
– Јој… ево ти марамицу, среди се, а ми се видимо сутра, ја морам рано устати…
Preuzeto sa http://vukajlija.com