Koliko puta ti se desilo da kada čuješ ovaj zvuk u gradskom prevozu, počinješ da se hvataš za telefon u nadi da tvoj telefon zvoni? Koliko si puta dobio lakat od nekog oko sebe zato što taj isti misli da je njegov telefon zazvonio? Kada bi podigao pogled video bi da svaki drugi trenutni stanovnik busa poteže za džepom sa istim razlogom kao i ti. Svi imaju istu melodiju. Istu. Svi. Isti.
Bojiš li se da promeniš melodiju kako te ne bi drugi osuđivali? Bojiš li se da promeniš mišljenje, jer nije opšte? Jer ne misle svi tako?
Naravno, lepo je u sredini jer je toplo. U gužvi ljudi. Međutim svako mišljenje je bolje nego nikakvo. Ili nametnuto. Ili ćeš do Sunca ili do pakla. Tamo je toplo takođe. Čak i toplije.
Ipak, kad bolje razmislim, možda je bolje da tamo ostaneš. Jer, što više ljudi ima u sredini, toliko je lakše se odvojiti. I biti primećen. Bolje po mene. Ali i po one koji nameću mišljenje sredine. Što više ljudi stoji na dasci njegovih mišljenja, to je taj stabilniji iznad provalije. Jer živi od tebe. Od mediokriteta koji stoji u mestu.
Sve je na tebi.
I korak nazad, je korak.
Preuzeto sa http://vukajlija.com