Marko: O ćao brate. Šta ćeš sam na mostu?

Aco: A ništa, evo bezveze…

Marko: Ajde ba, reci koga čekaš?!

Aco: A dogovorio se sa onom Sonjom sa faxa da izađemo u 21:00 čas.

Marko: Aha… tako… pa evo sad ti je 21:20.

Aco: A znam…

Marko: Nego, osetiš li ti miris baruta ovde?

Aco: Ne, što?

Marko: Nije važno… ćao!

-Jao, vidi me kako sam debela, dupe mi je ogromno, ali nema veze, juri me onaj slatki tip sa BMWom, rekao da hoće da mi skine zvezde sa neba, danas se tati opet pokvarila freza, opet sam videla one slatke sandale, jao vidi islflekala sam se, danas me je dečko udario i ja sam mu rekla da sam ja nežni cvet i da on ne sme…

-O jebote, napiši knjigu, da ne moram da te slušam više!!!

– Matori, video sam Životu juče. Stojim na stanici, a on prelazi ulicu sa nekom kesom i sve poskakuje. Jebote, možeš li da veruješ da on i dalje preskače tramvajske šine?

– Pa ne znam šta se čudiš. Njegova keva još uvek duva u luster da ugasi sijalicu.

– Oćeš ti da uzmeš Zokija, a ja Darka?

– Ja ću Zokija, mrzi me da trčim. On se čovek sam čuva, prošli put je sam sebe spotakao i razbio njušku o beton.

Добардан, изволите уђите.

– Добар дан, гђа Христић? Ја сам Милан из магазина „Моћ Жене“, поводом оног интервјуа…

Ахам, тако је Христић, јесте. Жалузина Христић, али сви ме зову Зина. Да пређемо у дневни боравак? Право кроз фоаје, ево мене за секунд само да пресвучем болеро, поткачила сам га малопре о наткасну.

Као што вероватно већ знате, овај стан припадао је мом оцу, Алексеју Христићу Фонтанели, чувеном предратном дечијем хирургу.

Ево његове слике, мало слабије видим на близину, ал ништа страшно читам новине и све без наочарија. Мислим да ту има 26 година и је л’ да да имамо исте очи?

– Извините, али ово је омот од Ноблица?

А је ли? Реците како су само укусне… Ја и моја унука уживамо да слушамо ту рекламу, загрлимо се и певамо: „Ноблице ноблице и слаткасте столице, хајде Радо доме мому да љубимо младог мому“.

– Баааабаааа, брзо!

Ево то је моја унука, злато бакино, много ми је паметна и бистра. Кажи срећо моја?

– Бабааа, изашла ми је астма на колену!!

Не лупетај, то ти је кануо качкаваљ. И то није колено већ надлактица.

Скоро јој је био рођендан и она је скроз сама, принцеза бакина, везала пертлице на лакованим ципелицама, обукла прелепу розе хаљиницу и ставила машницу у косу. Само да сте је видели, али нема везе, дођите следеће године када буде славила 27.

Пустите ову плочу молим вас, плоча, изволте, даће фину позадину даљој причи.

Еee дааа, биле су то прелепе године проведене у подпарижју, наиме у конзерваторију се баш у време мог студирања појавио Регтајм а са њим и Фокстрот. Како је само Шарл де Гол знао играти уз Регтајм, аххх. Каждую ночь мы танцевали, мой дорогой Шарльушка.

И дан данас знам сваки корак. Билисте погледали? Билисте?

– Па оно, било је и ствари које сам више желео…

Сјајно. Само пре него почнем замолила бих вас да померите овај табл. Тако, ставите га визави рагастола, и пазите на порцуланског жреца, е тако, отлично.

Један два три четир, па иде окрет, три три два један,

два два три, тааааако, четир четир па двосекла полупипета,

један један два четир, Хеј!, два три три три и окрееееет,

три три један један, саад један Лебјатников, ииии окреет,

па брзо, једанједандватридватридвадваједантри ииии

доскок. Хух.

Уморих се.

Ја ћу ускоро морати да кренем, може неко пиће? Кабеза, беванда, коњак? Пошто имам партију са другарицама из јахачког клуба, ја ћу коњачић један, два. Данас идемо први пут да играмо ону игру, кажу да је као тенис, а ја сам као девојка добила на поклон ракету и лоптицу од Сузан Леглен и играла, играла, јао колико сам волела. А овај сквош сличан је, кажу чак и лакши.

– Лепо кажу. Лагана једна игра, мисаона.

Па да пођемо?

– Да пођемо.

Sudija: Gospodine Brejvik, čuli ste optužnicu, izjasnite se.

Brejvik: Trava je zelena, traktorista tera kombajn po minskom polju, ja sam KOSAČ, ja sam samo KOSAČ, Boban mi reko da sam KOŠAČ, dece mi imoje, perike, svuda oko mene perike, krmeljiv čovek sa perikom, gde su mi SLINE, nemam SLINA, uvek sam imao SLINE, Oću da guram stolice, ove stolice nemaju točkiće.

Sudija: Gospodine Brejvik, uozbiljite se.

Brejvik: Mali ker, mali ker, kobaja, velika kobaja, čupam nokte, svima čupam nokte, jebem Angelu Merkel, JER SAM TAKO U MOGUĆNOSTI. Poslaću joj Đoluba da joj kaže da sam u mogućnosti, krava, seda krava, Veljina krava.

Sudija: Kakva krava gospodine?

Brejvik: Ma ona Del ponte.

——————————————————————————————————–

Otac: Sine, gde su mi pare iz pantalona?

Sin: Neam pojma ćale. Do sada sam ovaj, kosio travu u dvorištu.

Otac: Alo Brejviče, ti ostavim jedan avans pa da razmišliš još jednom. Ti kosio travu, pu pička ti materina!

-Kako me razbija zub, suze će da mi krenu… ne znam da li da ga popravljam ili da ga vadim?

-M…

-Zakazaću kod privatnika iz tvoje ulice, ima sestricu boli glava. Prava sifonjara, još kad joj se kleme ocrtaju kroz onu košulju, izjeo bi je k’o jarac dovratak! Nisam trsio ništa već dva metra dana, skituljko mi se usirio…

-Vadi ga!

-Šta? S’normalan?! Alo, jesmo drugovi, ali ja ne navijam za taj tim.

-Zub.

-Ahaaa… Jebote, uvek zaboravim da ti imaš neonku. Zamalo da te raspenalim u glavu.

-M?