-Brate jel možeš da mi pozajmiš 100 jevreja imam jedan opasan fiks u subotu u nedelju vraćam 150, javio mi pašenog iz Austrije, kaže dolazi 100% samo da uplatim!

-Sve je to lepo, ali ne mogu.

-Kad sam ja bio mlad bila je čast da odeš u vojsku i to u pešadiju da se vidi od kakvog si materijala, da se pokažeš ko si i iz koje si kuće, da se vratiš 20 kila teži i spreman za ženidbu.

-Deda, sve je to lepo ali ja gledam i ovu civilnu da izbegnem.

-Znaš ja sam Darija, imam 19 godina i mnogo volim kada se provozam u nekim dobrim kolima vikendom kroz grad. Ne volim one žgoljave što mi pišu pesme i tako to… Nego ‘ajd naruči nam po jedan viski-red bull da popijemo.

-Sve je to lepo ali ja imam 200 dinara u džepu.

– Brate svidjaš se jednoj maloj.

– Opa, Mićko! Kojoj?

– Grupi pedera. Hnjo, hnjo… Ne ozbiljno, jel znaš Maretovu bivšu, Anu.

– Njoj?

– Ne bi ti znao ono da jebeš. Svidjaš se onoj njenoj drugarici, Jeleni.

– A, jok… Anu možda ne bi znao da jebem, al’ Jecu Goblina ne bi smeo da jebem. Otpao bi mi kurac.

– Što? Fina devojka.

– Ružna ko Englez, bre.

– Znate, ja nikad ne pijem, ali kad me već nudite ne mogu da vas odbijem…

– Rakija, pivo?

– Može, može.

– Господине, зашто штрајкујете и блокирате путеве?

– Зато! Док они у Београду тамо имају и од птице млеко, ми леба немамо да једемо! Све паре одма оду за Београд, а нама се после врати на кашичицу само!

– Али господине, Ваша фирма већ годинама прима паре од државе, коју највише пуни тај Београд порезима, а прича се да се у Вашој фирми систематски крало годинама, и да су крали сви – од теткице до директора, зато су сви до сад и ћутали?

– Није! Него паре лепо оду за Београд, а нас после нико не пита имају ли наша деца да једу!

———————————-

– Господине Локални Политичару, шта мислите да је узрок опште беспарице у нашој малој општини?

– Не да мислим, ја ЗНАМ шта је узрок! Све наше паре одма оду за Београд! Док они тамо зидају мостове, народ овде умире од глади! Е, зато се двеста метара асфалтира већ четири године, а не ко што ови из опозиције кажу да ја крадем и запошљавам фамилију по општини!

———————————-

– Тата, дај ми двеста динара!

– Нема бре.

– Како бре никад нема?

– Нема, све отишло за Београд! Донеси тати још једно пиво, па бежи да ми не малеришеш утакмицу, само ми још пет фали за дваес иљаде!

Pre nekoliko godina

Lik1: E, ajde mi prebaci ovu pesmu!

Lik2: Brate, to ti je 3000kb, mnogo ce da traje, moram kuci…

Lik1: Ajde brate, nemoj si picka!! Evo ja cu da drzim!!

Lik2: Evo ti..

Posle sat vremena

Lik1: Evo jos 350kb…(Zvoni telefon)…Brate, neces valjda sad da se javljas!?!

Lik2: Moram…cale me zove, moram da palim…

—————————————————————————————————–

Danas

Lik1: Tebrex, prebaci mi onaj tuc tuc…

Lik2: ‘Ajde…Kako ti je upisan blutut?

Lik1: E, nemam blutut, moze preko infrareda?

Lik2: Sta ti je to?

Baba: – Sine, idi kupi hleb.

Otac: – Važi majka. Sine dodji ovamo.

Stariji sin: – Kaži tata ?

Otac: – Trkni ‘der do prodavnice da kupiš hleb.

Stariji sin: – Brate, gde si ? Rekao ti otac da kupiš hleb, evo ti pare.

Mladji sin: – Kako to da nikad tebi ne kaže ? Javiću majci da kupi kad se vrati sa posla, mrzi me da sidjem do pekare…

Kao što jedna pesma kaže od jednog Beogradskog sastava „Nikad dosta lapanja i skidanja kajmaka“. Tj kako gledamo svakodnevno kako nam skidaju kajmak naši zvaničnici ispred očiju a nama ostaje samo homogenizirano delimično obrano sa nikakvim procentom mlečne masti, mleko.