– Ljudi, ovi seljaci nas opasno merkaju i pašće ozbiljno nabadanje. Radimo katanaćo, pa šta Bog da. Djole, ti si najprecizniji. Čim krenu, ti odmah zvizni šuriken onom debelom u usta.

– Naravno.

– Slabo nešto igraju ovi naši ljaljani, opet će ih matorci ugaziti s nulom.

– Pa kada smo ofanzivno orijentisani, Perke ne ume da se vrati nazad, a Ćomi visi tamo desno i stalno ispada iz igre. Trebalo bi svi da se malo povuku ka svom golu, ostave prostor matoranima da se umore u ovom, po nas bezopasnom delu terena i onda u zadnjih 10 minuta da ih savatamo na kontru.

– Izvini, Murinjo, nisam te prepoznao.

————————————————–

– Pu, mamicu mu, opet mi iskočio osigurač.

– Zato što ne možeš istovremeno imati dva računara uključena u sobi, neonku i obično svetlo, televizor, a onda upališ i klimu, koja kada počne da duva suviše struje povuče i prc.

– Izvini, Tesla, nisam te prepoznao.

————————————————–

– Ne znam kako da priđem Jovani, uzentam se svaki put.

– Ma samo joj se bre uneseš u facu, kažeš „dodži vamo„, podigneš obrvu, namigneš i odete kod tebe.

– Izvini, Roko, nisam te prepoznao.

– „У, брате, ал је добра она риба тамо за суседним столом!“

– „Вала баш… штета само што је повукла сисе на ћалета!“

U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.

Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.

I sve samo prolazi, prolazi, prolazi…a mi ko kante trpamo, trpamo…

-Ох, та изволите Марија Тајушка Васиљевич.

-О, како сте драга Соња Теофиловић Гогољ?

-Та, седите прво, чај да испијемо, па да вам се изјадам.

-Причајте, одмах, причајте.

-Затекох синоћ своју јединицу како са све три задигнуте подсукње у својој соби бесомучно забија себи у пичку ногар од ноћног сточића.

-Тја, шта јој је драга Соња Теофиловић Гогољ, зар она нема момка?

-Нема, никада и неће имати, паде ми дете под клетвом језика злих, неки испрефиговани официрчић се расторлокао како је животињски кундачио за време њених студија у Москви, те се прича, авај, пронесе и у нашу чаршију.

-Јадно, дете, стварно, остаде тако младо без квалитетног, богатог курца.

-Да знате, драга госпођо, само је неки пропали службеници загледују а ови габаритнијег буђелара неће срамоту на себе.

-Страшно.

-Страшно, драга моја Марија Тајушка Васиљевич, зар у најбољим годинама без добрe јебачине?

-Жалим јадно дете… Него ‘оћеш да ти причам како сам гужење доживела синоћ, још ми трепери чмарни колутић?

-Та, причајте Марија, тако вам Романових, причајте.

– Zašto Slađa ne sedi sa nama, jel se nešto naljutila?

– Posvađale smo se i ne želim tu kurvu očima da vidim!

– Što?

– Bila neka žurka u sredu, ja nisam mogla ići, imala sam ispit u petak, al su otišli ona i moj Slaviša. I sela ona Slaviši u krilo, a bila u svom dopičnjaku, slikala se tako sa njim i postavi sliku na fejsbuk kao profilnu! Jaka mi je to drugarica! Zamisli, molim te!

***

– Zar si opet dobio jedinicu??? Pašćeš godinu! Hoćeš li u grob da me oteraš, mamlaze jedan?! Ja kad kažem „Uči!“, ti „Sad ću!“… i eto šta ispadne! Kuku, meni!

– Kevo, veruj mi da sam sve naučio, al guska me pita kog gasa ima najviše u vazduhu! Ja joj kažem kiseonik, ona mene oterala na mesto i zabola mi čopa. Zamisli, eeej… pa ko to još zna!

– Znam ja, zamisli! Laptop i telefon donesi ovamo, a onda marš u svoju sobu i ima da učiš dok ne propišaš krv, jer padati godinu mi nećeš! Jel ti jasno? Zamisli ti njega…

-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.

-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.

-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto… Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.

-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.

-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.

-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.

“Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše“. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč’o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.

EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!