Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.

Зар хлеб наш насушни?

Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да “цедне“, онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал’ да прихрани “Каном“ или “Урејом“, па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: ‘измрзе све’, ал’ јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал’ опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај’ да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр’о, а принос бе’а танак, па док је отер’о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез’о у задругу да га да по неипслативој откупној цени… Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.

После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:

– Синко, гре’ота је ‘леба бацати.

Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово…

Тако то уређене државе раде. Леба и игара.

“Оче наш…“

– E, gde ćeš, Makili…?

– Imam trening.

– Nisam znao da išta treniraš…

– Pa, eto – treniram. Imam i personalnog trenera, ako baš hoćeš da znaš!

– Hmm… A, ja imam kitu kojom bih ti taj celulit skin’o i bez da mi platiš, pa ti razmisli!

Ivica: „Žile! Koj’ kurac, bre – š’a ti bi s rukom?“

Žile: „O, Ivice, bez Marice! Jebaga, nastradoh na fuci. Jeb’o me onaj moj otac ludi, da me jeb’o i kad sam ga poslušao da igram fudbal na ovim seoskim turnirima!“

Ivica: „Š’o, bre, tako za čiča Raku da pričaš? Jes’ da ima on trenutaka, ali…“

Žile: „Ma, pusti ga u peršun. Znao sam da će kad tad doći do ovakvog nečega, ali kada čačkaš mečku, onda se posle čačkanje tebi desetostruko vrati. Igrali smo turnir neki u Kasidolu i bilo je ok do finala. Timovi polupijani, jer se pijančilo nedelju dana pre trodnevne zavetine. Nismo se ni preznojili pošteno. Na kraju, u finalu, igrali sa domaćima. Oni popili boga oca, a delovalo je kao da jedva čekaju kraj, pošto se posle tekme služio vo sa ražnja. No, ovi krenuli silovito, a i mi bogami. Ništa balet, ništa nobles – izgaranje za svaku loptu. Jedva je bilo 2:2 do pred poluvreme, kada je nastao pakao na zemlji. Prvo je Pera Maloni dobrano zasrao…“

Ivica: „Što Maloni – je l’ to zato što podseća na onog škotskog igrača?“

Žile: „Jok, mori! Taj nadimak nosi jer je jedan najobičniji maloumnik, kome ravnog nema. Ali, baš je dakbe da nekome zvanična „titula“ bude takva, te smo to malo ukrasili.“

Ivica: „A-ha! OK, razumem. Nastavi…“

Žile: „Dakle, prvo je Pera Maloni krenuo neke nazovi finte da prodaje njihovom centru koji mu je, onako iskusno, em uzeo loptu, em ga zarotirao za 720 stepeni, da kao ker juri svoj rep. To ne bi bilo strašno da nije samo golman bio iza njega, pa smo, naravno, primili gol. Hajde-de i to, nego sam posle toga ja krenuo po desnoj strani da prodiram ka golu. Odjednom sam se našao kod ražnja, video desetine glava kako me gledaju. Ruka mi je gotovo visila kada sam je podigao. Ispostavilo se da me je njihov odbrambeni igrač, koji se odaziva na ime Vlada Bager, tako nežno pokupio prilikom svog upada u moju zonu kretanja, da bih bolje prošao da me je auto na pešačkom opičio. Ugruvan sam samo tako, u glavi mi zuji, a ponekad vidim i trostruke oblike. To što smo na kraju izgubili sa 10 prema 2, to je sasvim nebitno. Al’ š’o imaju radžu dobru – mrtve diže!“

Колико је пријемни?

-Осам хиљада.

Јебем ти државу.

————

Поскупело пиво на четресшес.

-Јебем ти државу.

– Kume, je l` može još jedna?

– Ajde kume kad si navalio, a baš sam krenuo…

– ‘De si, prijatelju?

– Evo, žurim. Budžim nešto da zapalim za Švecku, pa jurim papire.

– Znači, rešio si da odeš?

– Što pre, uzimam kartu u jednom smeru i nećete više da me viđate ovde!

……

– E, gde nam je Miki? Nema ga već neko vreme.

– Otiš’o na put. I to sa kartom u jednom smeru.

– Oooo, pa ionako večito pričao da će da zapali za Švicu ili Švecku i da neće ni da se okrene, a kamoli vrati. I gde je na kraju otišao?

– Tamo gde je Sveti Petar kondukter! Svirnuo ga bus na pešačkom!