1956.

– Милунка, опет заостајеш врсту, пизда ли ти материна! Дедер приони мало, јебала ли те Клара Цеткин и осми март, видиш да иде киша одовуд, све те не јебало.

– Јој, Рајко, нешто ме жига преко стомака, канда ћу се породим.

– Е мајке ти га спалим, па јеси сад нашла, на пола њиве? Шта дурадим сам, да суватим за курац па диграм? Ајде, иди тамо легни испод кола у лад, имаш у алату срп да прецвикаш пупак.

:пола сата касније:

– Де си досад, стерам ти га мајке, оној роспији!

– Ене, Рајко, преповила сам је у твоју поткошуљу и подојила. Давиш кака је лепа, ко анђео. Сва је на тебе.

– Ух, де те нађо тако неспособну, вола у дупе дубодеш не знаш. Ни мушко ниси знала да родиш, јебо ли те конструктор! На ову мотику и пази на пасуљ! И живље то мало, шта се вучеш ко пребијена!

2012.

– Драга, сад сам причао са овим доктором што ти је одржавао трудноћу. Рекао је да ће ићи са епидуралном, како си захтевала. Нећеш осетити. Дадох му 300 евра. Плус 150 да бих био овде са тобом, мила.

– Стисни ми руку бре, видиш да имам контракције на сваких два сата. Аааах, јао које су то муке, да ти знаш. Лако је вама мушкарцима, ено и војску вам укинуше. А ми жене да се патимо целог века.

– Па није баш тако љубави, ето, идеш на породиљско две године. Пелене се више не перу, имаш памперс. Уградили смо и машину за судове, коју највише ја користим. Рекла си да нећеш дојити, већ одмах на формулу. А моја баба копала кукуруз…

– Ћут’ ту, много ми ти па знаш. Иди ми купи теглу краставаца и пиво са лимуном, да прекратим време до следеће контракције.

– Одмах, драга.

-Au, šta učinih, gospodine da li ste dobro?

-Uh, dobro sam, malo sam se ugruvo, i ovde malo krvarim al’ dobro je

-Pa zašto ste pobogu izleteli nasred puta, zar niste videli da dolazim iz tog pravca?

-Kako da vidim kad nisi upalio svetla?

-Zašto da palim svetla, podne je, a i sunčan je dan

-Ama prijatelju to je tvoja obaveza, ti nikad ne mož’ da znaš kad će da se smrči, evo meni pao mrak na oči, i da si ti upalio svetla ja bi te vido, uostalom ja to nisam izmislio. To ja nisam izmislio, ima čovek što je reko da tako mora!

-Dobro, dobro, dođite da vam previjem to mesto što vam krvari

-Ajde… Čekaj, jel ti to Galenikina prva pomoć?

-Pa znate, ja živim u Nemačkoj i evo krenuo sam kući prvi put nakon 7 godina, automobil je nov kao i prva pomoć, Bajerova, neraspakovana…

-A ne, ne, ne može, samo Galenikina

-Gospodine, vi krvarite, uveravam vas da je Bajer jedna od najboljih kompanija u toj oblasti, uostalom to je običan zavoj!

-Nemo ti meni da pričaš te priče, nisu ljudi džabe rekli da mora samo Galenikina, ima da crknem ako treba, al’ ja tim da se previjam neću.

-Au jebo te Bog, nisam ni trebao da napuštam Nemačku… Sačekajte tu 5 minuta, valjda će neko hteti da mi pozajmi ili proda taj čudotvorni Galenikin zavoj…

Nakon 5 minuta:

-Morao sam da dam čoveku 20 evra za zavoj, evo, gotovo, previjeni ste. Gospodine, jel vam dobro, gospodine?

-Aaaaaa Galenika, pusti me sinko da uživam… Prosto dobijem želju da me svaki dan udaraju kola kad osetim nežnost Galenikinog zavoja…

-Je si gledo finale u vaterpolu, kako smo im jebali kevu!?

-Pa nisam, ne pratim to… Mislim, svaka čast momcima, al jebiga kad me ne interesuje vaterpolo…

-A Đoković prvi na svetu!

-Ma jebo te Doković, pun mi je kurac tog Đokovića!

-A jel si čuo da Duda Ivković ostaje selektor, imaćemo sad ekstra šanse da opet uradimo nešto!?

-A, basket, čuo sam, pa dobro, šta ja znam… Nego kad mi igramo sa Farskim ostrvima, trebaju nam ti bodovi ko leba?!

Fudbaler koji menja klub u kom je bio bog, konkurentskim klubom radi cifre na računu, rečima da će ovaj klub uvek nositi u srcu. Pederu.

Friško obogaćen čovek koji ostavi ženu i decu pri prvoj sisatoj mladunki koja mu namigne jer je osetila vrelo valute, kada pri odlasku grli uplakanu decu(uplakana su jer su shvatili da tata ide načuvši razgovor iz susedne sobe, prvi put okusivši majčin plačni glas) govoreći im da ih voli najviše na svetu.

Penzionisani predsednici, foteljaši, ministri,a sada optuženici i izgnanici koji vole svoju zemlju i svoj narod, i duboku u duši, oni su jedni od nas.

Ni stida ni srama, a kažu da su ljudi.

Kad god ne znaš koje je boje ono što želiš opisati, ti upotrebi šućmurastu – ne’š pogrešiti!

Svaki letnji raspust smo provodili na napuštenom salašu, pored sela. Igrali smo se Kola Gorskih Tića i čuvenog Čaruge. Počinjalo je izborom Čaruge (vođe hajdučije) za ove letnje ferije, jer se lanjski zamomčio i neće (pička) da se igra s nama. Čaruga si mogao biti samo ako si najjači, među drugarima. Išlo se pesnicama, pa kom opanci kom obojci. Nakon "izbora" kad masnice splasnu, polagala se Hajdučka zakletva na vernost Čarugi i Kolu gorskih Tića. Zatim se kretalo u akciju. "Žrtve" prepada ove hajdučke bratije je bio bostan, voće, u jednom navratu i jedno nesrećno jare, koje smo s teškom mukom zaklali i odrali, a kad je došlo vreme da se ispeče uvatio se mrak, pa smo gozbu morali odgoditi za sutra. Do sutra se jare usmrdilo, pa nismo omastili brke.

Kako se bližio kraj letnjih ferija, tako su se i Gorski Tići razilazili, do sledećih ferija.

Danas u mom rodnom selu nema dece kao nekada, ali i sad kad sa svojim podmlatkom odem na selo, da obiđem groblje i rodnu kuću, čujem seoske abrove o nekom novom Kolu Gorskih Tića, o novom Čarugi i njihovim poduhvatima. Obuzme me milina, kad vidim i svog sina kako trči za klinčadijom, da i on bude u Kolu Gorskih Tića. Ako, nek se kali i ja sam, ima nade dok je Tića i Čaruge!